Неочекивана спона: Португалски дух у вези са Балканом и - Русијом

Чини ми се да португалска књижевност има јачу спону са балканским духом, па чак и са руским духом, што је мени лично веома важно јер сам и сам формиран на руским писцима, дубоко ме је обликовала та књижевност и њен дух. Та је спона неочекивана, није се дала замислити, али ми је веома драго због ње, каже португалски писац Жоао Тордо.

Добитник Сарамагове награде за роман „Три живота“, Жоао Тордо је био један од иностраних писаца гостију овогодишњег Сајма књига у Београду. Српској публици познат по преведена четири романа, овај филозоф по образовању и писац са новинарским стажом и искуством, опробао се и као сценариста и преводилац и предавач у радионици креативног писања. Тордо за Спутњик открива са каквим је осећањем писао прву књигу и да ли га је плашило то што је у том тренутку имао тек 26 година.

„Када сам писао своју прву књигу ја заправо нисам знао тачно шта радим, али сам одувек, још откад сам био дете, желео да постанем писац. Та прва књига била је заправо једна авантура у којој сам покушавао да пронађем себе, свој пут и сопствени глас, објашњава Тордо.

Филозофију је, каже, уписао зато што у то време није постојао никакав курс за обуку како постати писац.

„Мислим да ми је филозофија веома помогла у писању, новинарство је више било као неко скретање с пута, али скретање које ми је помогло да схватим да ја ипак више волим да се бавим фикцијом, да промишљам ствари на тај начин. Оно што ми је пресудно помогло у писању је - то што сам живео, оно што сам лично проживео. Сматрам да је највећи и најважнији извор за наше писање живот сам.“

Пишући о Тордовим књигама критичари у први план истичу то да је реч о интимистичким причама, дубоко личним за јунаке ове прозеи да радња увек почињем од једног лика.

„ Да, увек почињем од једне личности коју стављам у немогућу ситуацију, а онда јој током књиге помажем да се ослободи. И уколико у том процесу досегнем нешто што је део општег људског искуства, у којем се други људи могу препознати, то је сјајно, али то се онда више не тиче мене, то је изван мог домашаја. Сматрам да када један роман покушава намерно да буде превише филозофски или педагошки, онда он престаје да буде фикција и постаје нека врста књиге за самопомоћ. Зато верујем да то мора природно да се деси – да интимистички свет једне личности успе да одрази неко опште људско искуство. Али то је, понављам, изван мог домашаја. За мене је најважније да мом књижевном лику помогнем у његовом искуству, што не мора нужно бити и моје лично искуство. Да осветлим оне ситуације у животу које нас воде на неку страну, ка неком искуству које је за нас изненађујуће. Оно што покушавам да постигнем у својим књигама је трагање за ситуацијом која нас изненађује и која нас води путем који нисмо очекивали.“

Такве су и приче романа „Занос Сесилије Флус“ и „Рај по Ларсу Д.“, за које Тордо каже да нису из стварног живота већ фикција, али да имају елементе онога што је посматрао у стварном животу и у стварним ситуацијама.

Жоао Тордо на Београдском сајму књига

© Tanjug / Владимир Шпорчић

„То су ситуације у којима нисам био али сам замислио да бих могао бити. У другом роману из моје трилогије „Рај по Ларсу Д.“ замишљам један брак који се окончава након 30 година са жељом да покажем перспективу тих људи након развода. Интересантна је прича како сам уопште дошао на идеју за тај роман. Кад сам од мајке за Божић добио ајфон, који до тад нисам имао, мој брат ми је инсталирао тиндер да на њему тражим особе које ме интересују. Користио сам то неколико дана, иако ми је изазивало анксиозност, јер не волим баш такве ствари, али ми је било занимљиво искуство из ког сам добио идеју за књигу. Прво, схватио сам да све жене које ми се јављају имају преко 60 година, ја сам имао 37. То ми је било јако чудно, али сам почео да размишљам о томе како сада те жене имају неке могућности које нису постојале у доба моје баке, која је изгубивши мужа са 53 године остала сама до краја живота. Данас имате могућности да сретнете неког и почнете опет. Тако сам почео да развијам тему те књиге о пару који се разводи у позним годинама. Желео сам да покажем како је такав однос сачињен од малих заједничких тренутака, из тишине, из онога што није изречено, и што нико други не познаје и не разуме осим њих двоје. Било ми је важно да прикажем ту интимну страну односа.

Однос према сопственим књижевним ликовима назива – блиским.

„Развио сам један специфичан глас у коме се уједињују аутор, приповедач и протагониста. Из такве мешавине сам написао разне књиге са разним ликовима. Неки су били и женски, чак је неколико књига написано из перспективе више женских ликова. Обично кад гостујем на сајмовима књига или на фестивалима људи ме питају да ли се то што се догађа њима - догодило мени. Волим да стварам ту збуњеност, да оставим нејасноћу у том претапању различитих перспектива аутора, наратора и протагонисте.“

Говорећи о важности критике и уопште јавних наступа и представљања, Жоао Тордо сматра да то јесте битно, нарочито данас, али да у Сарамагово време то није било тако.

„Ова нова фигура писца перформера се развила у претходних 15, 20 година и актуелна је у свету где постоји велико разгранавање фестивала и сајмова књига. Верујем да је то позитивно јер читаоци чешће имају директан контакт са писцем. Та јавност је важна, а критичари су њен важан део. Али, ја не пишем за критичаре, нити за академике. Док пишем не мислим чак ни о томе да пишем за читаоце. Мада су ми читаоци најважнији јер са њима имам најдубљу заједницу. Уосталом они су ти који ми омогућују да живим од писања, зато не могу себи да допустим да напишем лошу књигу.

Тордо жали што није лично упознао нашег писца Дејана Тиага Станковића, за којег каже да је врло позната фигура на португалској књижевној сцени.

„Његова књига „Есторил“ је врло популарна у мојој земљи и он је много помогао књижевним везама између Португала и Србије. И очекивало би се да се португалске књиге највише шире у Француској и Шпанији, јер су нам најближе географски и језички. Међутим, наше књиге се више преводе овде, у Србији, него у тим државама. Нисмо то очекивали, али смо веома захвални и драго нам је да имамо тако добру спону са вашим читаоцима. Мени се чини да португалска књижевност има неку јачу спону са балканским духом него са духом наших суседних земаља, па чак и са руским духом, што је мени лично веома важно јер сам и сам формиран и одрастао на руским писцима као што су Достојевски, Чехов, Гогољ… Дубоко ме је обликовала та књижевност и њен дух, али је та спона неочекивана, није се дала замислити, али нам је веома драго због ње.“