Перина рабона: Од допадљиве до негледљиве – шта се десило са Пиксијевом Србијом?

Драган Стојковић прославио је недавно три године на клупи Србије, коју је одвео на два везана велика такмичења и све похвале за то. Али, успео је Нишлија за тај временски период да пређе пут од допадљиве игре националног тима, до негледљивог, судећи по ономе што се догодило на два последња пријатељска меча – Русијом у Москви и Кипром у Ларнаки.

Кажу да се поклону и победи у зубе не гледа, и то стоји, али све (не)приказано од Орлова на „Рајском Острву“ је да просечног навијача заболи глава и запита се: „Шта се десило са Пиксијевом Србијом?“.

А, до фамозног Европског првенства на ком нисмо били од 2000. године остало је још мање од три месеца!?

И шта ћемо тамо да радимо са оваквом игром? Кипар је поражен с голом разлике, са голом који су на „фору продали“ Лазар Самарџић и спретни Сергеј Милинковић-Савић.

Извели су „на кварно“, брзо и на препад тај прекид с десне стране и матирали ривала. Свака част за довитљивост и луцидност, свака част и Сергеју на егзекуцији у стилу врсних нападача и краљева петерца, али тешко да би нешто слично прошло код иоле озбиљније репрезентације.

Кипар није наша лига, свако ко бар и површно прати фудбал то зна! Нећемо се у овом тексту бавити бројним коментарима револтираних (с правом) навијача Србије, који су путем друштвених мрежа исказали забринуност и незадовољство због свега оног (не)приказаног на Кипру.

У јеку прича о потписивању новог уговора са селектором до 2026. године, тражи се чак и његова оставка!?

Али, то је Србија. Такав нонсенс је, за нас, нешто савим нормално.

Но, да се задржимо на тужну изведбу српских фудбалера у Ларнаки. Како је Србија од допадљиве игре, за коју се залагао лично селектор Драган, превалила пут до негледљиве?!

Тешко и мучно било је гледати Орлове у Ларнаки и Москви. Апсолутно ништа нисмо видели, осим неколико промашених шанси, зицера, којима су претходиле индолентне реакције.

Тако је изгледала Јовићева рекација у Москви, тако је изгледао Митровићев пенал у Ларнаки. Тако се бар (у)чинило...

„Промешао је карте“ селектор у Ларнаки, после дебакла у Москви (4:0) у стилу највећих покерашких блефера, али без икаквог ефекта.

Враћена је Србија на „фабричка подешавања“ на Пиксијев опште познати систем са тројицом дефанзиваца у последњој линији, али је и то било „прочитано“ и лако за одбранити и то против далеко слабијег ривала као што је Кипар.

Јасно је да оваква, негледљива Србија, нема шта да тражи и чему да се нада у Немачкој на Континенталној смотри.

Енглези су међу главним фаворитима за освајање трофеја, а против њих „отварамо“. Кејн, Сака, Рајс, Фоден, све су то играчи светске класе и против њих морате да „стојите“ и да изгледате на терену „под конац“, уколико хоћете нечему да се надате.

И Данска, иста она која је разбила Пиксијеву Србију на „Паркену“ (3:0) у пријатељском мечу пре две године, изузетно је озбиљна такмичарска екипа.

Тражио их је Пикси после, до тог тренутка најубедљивијег пораза током селекторског мандата на клупи Србије. Тражио их је да се одмеримо, измеримо на једног озбиљном турниру.

Тражио и добио, имаћемо прилику за поправни у Минхену 25. јуна, само је јасно да се са игром као против Кипра нећемо добро провести.

Са Словенцима сасвим сигурно може да се игра, и то оно чувено, оно што Пикси воли и обожава, а то је игра на гол више као против Ираца на Стојковићевом дебију (3:2), против Португалије у Лисабону (2:1), Црне Горе у Београду.

Али, нестала је та лепршава и ефикасна игра, и Србија се претворила у негледљиву репрезентацију.

Време одавно више не ради за нас, остали су још пријатељски мечеви у јуну са Шведском и Аустријом, а после стиже Европско првенство, и шта буде биће...