Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Мартин Скоресезе на премијери филма Тишина у Лос Анђелесу.

    Тишина — последње Скорсезеово искушење

    © AP Photo / Rich Fury/Invision
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    143

    Велика уметност, она бесмртна, одликује се тиме што не даје коначне одговоре, већ поставља права, универзална питања. То управо ради Мартин Скорсезе у свом последњем филму „Тишина“.

    Постоје две врсте филмова и филмских стваралаца — они који публици служе за једнократну употребу, за забаву, и они чије филмове можемо да гледамо небројено много пута, којима се враћамо у тешким и лепим тренуцима, у чијим филмовима, испод основне приче, откривамо слојеве и слојеве онога што се на први поглед не види.

    За публику је добро што постоје и једни и други, јер су обе врсте потребне свету, али у ову другу сасвим сигурно можемо сврстати Мартина Скорсезеа.

    Скорсезе је свестрани аутор и од младости је показивао да ће постати незаобилазан филмски стваралац. Не редитељ, јер Скорсезе је више од редитеља. У филмску индустрију пробио се као монтажер Касаветесових филмова, а убрзо после тога почео је да се бави и режијом, која за њега није пуко низање занимљивих слика које треба спојити у, за гледаоца, занимљиву причу.

    Зашто сваки Скорсезеов филм можемо да гледамо небројено пута, а да нам увек буде занимљив? Велика уметност, она бесмртна, која се генерацијама студира и проучава и вековима остаје актуелна, од пролазних ствари не разликује се по одговорима које даје, већ по питањима која поставља.

    То је случај и са делом Мартина Скорсезеа. У својим филмовима, он поставља универзална питања којима се уметност и филозофија баве од самих својих почетака. Два питања мучила су бројне уметнике и филозофе кроз векове. Прво се тиче односа добра и зла; друго је питање постојања Бога.

    Религиозне, поготово хришћанске идеје присутне су у свим Скорсезеовим филмовима, не само у „Последњем Христовом искушењу“ или „Кундуну“. Оне се провлаче, на овај или онај начин, кроз сваки његов филм.

    Скорсезеов последњи филм „Тишина“, базиран на истоименом роману чувеног јапанског писца Шјусаку Ендоа, чини се да је синтеза свега што је Скорсезе до сада радио и о чему је размишљао. Доказ за ову тврдњу можемо потражити у томе што је, откад је први пут прочитао књигу, Скорсезе желео да по њој сними филм, али и у његовим сопственим речима.

    „Одмах сам знао да желим да је (књигу) претворим у филм. Мислим да је то мој инстинкт, зато што сам истражујући за ’Последње Христово искушење‘, ’Улице зла‘, ’Разјареног бика‘ и све друге филмове, ишао ка кристализацији и синтетизацији у ову причу“, рекао је Скорсезе у једном интервјуу поводом премијере „Тишине“.

    За разлику од претходних филмова, у којима су питања односа добра и зла и постојања Бога постављана или одвојено или у неравномерном балансу, у „Тишини“ она се разматрају равноправно, испреплетено и целовито. Баш као што их у књизи разматра и Ендо.

    Радња како књиге тако и филма прати два млада португалска језуитска свештеника, Родригеза и Гарпеа, који се, средином 17. века, упућују у Јапан да пронађу свог учитеља Фереиру, за кога су чули да се одрекао вере.

    Јапан тог времена није био пријатељско место ни за странце, ни за хришћане. Изашавши из дугог и исцрпљујућег периода грађанских ратова, Јапан се под владом шогуна из породице Токугава затворио, хришћанство је постало забрањена религија, а хришћани су били сурово прогањани. Век раније, стотине хиљада Јапанаца пригрлило је хришћанство.

    Родригез и Гарпе тајно улазе у Јапан, где их чувају сељаци који тајно исповедају хришћанство. Када их јапанске власти открију, Родригез и Гарпе се раздвајају и убрзо се Родригез суочава са таквом врстом зла на које није био спреман, иако се читавог живота спремао на свакаква искушења.

    Зло које прети Родригезу има пријатељско лице. Оно је љубазно, Родригеза у затвору не муче, дају му чисту одећу и храну три пута дневно. Не терају га на присилни рад. Не прети му чак ни смрт, она физичка. Јер непријатељ, оличен у лику Иноуеа, доброћудног старца, гувернера провинције, жели Родригезову душу.

    Родригез је уцењен — мора да се одрекне вере како би спасио мука бројне јапанске сељаке хришћане, који су изложени суровим казнама — даве их у дубоком мору, разапињу их на крстове, вешају их наопако, тако да умиру у најстрашнијим мукама. Како би их прекратио, Родригез мора да се одрекне свега у шта је целога живота веровао.

    Он је запањен колико су мученичке смрти јапанских сељака безначајне и бесмислене, колико су супротне од онога како је он замишљао мученичку смрт и како је о томе учио у језуитским школама.

    Родригез се обраћа Богу, али као одговор стиже једино тишина. Највећи ударац, када се запита постоји ли Бог коме је посветио земаљски живот, Родригез доживљава када среће свог учитеља Фереиру, за кога се испоставља да се заиста одрекао хришћанства, да има јапанско име и да је ожењен. И Родригез се, на крају, не добивши одговор на молитве, одриче хришћанства.

    Као што у „Мајстору и Маргарити“ Јешуа Ха Ноцри има пратиоца Леви Матеја који, записујући шта Јешуа говори, изврће његове речи, и Родригез има пратиоца, који подсећа на Јуду. Кићиђиро је бивши хришћанин, који је постао потказивач, не због новца или неког другог ужитка, већ зато што је слаб човек. Сваки пут када неког поткаже, долази Родригезу на исповест. Кићиђиро прати Родригеза у стопу, као подсећање, као нечиста савест.

    Ни Родригез ни Фереира до краја живота не добијају одговоре на питања која постављају, као што их, уосталом, не би добио нико од нас. Ипак, пошто су се одрекли онога у шта су веровали, живот није живот, већ животарење. Међутим, и кроз то животарење у коме им ништа од материјалних ствари не недостаје, они се све време питају постоји ли Бог.

    И Скорсезе и Ендо кроз своје дело сублимирају читаву историју 20. и овог, проживљеног дела 21. века, јер питање односа добра и зла никада није било актуелније него у прошлом веку, док се питање постојања Бога, за које се веровало да је на Западу решено путем секуларизације друштва и државе, а на Истоку декретом да Бог не постоји и да је религија „опијум за народ“, реактуелизује кроз разне религиозне екстремистичке покрете какав је, на пример, ДАЕШ, или какве су поједине псеудохришћанске секте у САД.

    Питање обожавања човека и очовечавања Бога, односа човека и Бога увек ће бити актуелна тема и увек ће заокупљати пажњу мислећих људи, без обзира на њихова политичка и религиозна опредељења, а Скорсезе је добар пример уметника — трагаоца за начином да постави питања од суштинске важности за човекову егзистенцију. Кроз „Тишину“ је у томе у потпуности успео.

    Слично:

    Кустурица: Баш ме брига шта ће рећи Холивуд
    Сигал: Довешћу Холивуд у Србију
    Тагови:
    однос, зло, постојање, добро, Бог, филм, филм Тишина, Мартин Скорсезе, Јапан, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога