Колумнисти

Циљ „жутих прслука“ је дугорочан, стратешки, геополитичког карактера, то је покушај да се уобличавањем сасвим нове спољне политике успостави „унија европских народа“ а не „народ Европске уније“.

Самит Г20 у Аргентини завршен је једним крупним резултатом. Избјегнут је наставак трговинског рата Америке и Кине. Срећом по свјетску економију. Америчку посебно.

На основу америчког притиска, Иран је избачен из међубанкарске финансијске телекомуникације (СВИФТ). Може ли садашња америчка свемоћ да се убрзо преобрати у њену неслућену немоћ?

Најбољи коментар на антируску хистерију у Великој Британији, која је ових дана кулминирала тврдњом професора Ентонија Глиса с Бакингемског универзитета да је глобално популарна цртана серија „Маша и Медвед“ инструмент „кремаљске пропаганде“, био би наслов песме легендарног панк бенда из Пуле КУД Идијота — „Глупост је неуништива“.

Да би разумели Путина, западни аналитичари морају схватити његову логику. И тумачити поруке које шаље не из западног, већ из руског угла. Кључна порука коју им је послао сусрећући се са Тачијем јесте да се „косовско питање“ неће решавати без Русије.

Наслов није оригиналан. Готово све значајније европске новине су истоветно или слично насловиле вест о пензионисању Ангеле Меркел. Аuf Wiedersehen, Frau Angela! Меркелова одлази.

Питање британско-ирске границе превазилази техничка питања на која су навикле бирократе из Брисела. Оно превазилази и политику и задире у емоције. Због тога је ово питање тешко и захтева оригинално решење.

Обиљежили смо и Свјетски дан борбе против сиромаштва. Достојанствено и без велике помпе. Констатовали смо да је овај регион дао значајан допринос и на овом плану. Нажалост, порасту сиромаштва, а не борби против њега.

Недавни референдум у Бившој Југословенској Републици Македонији донио је прегршт нових дилема и политичких загонетки тој младој држави која кубури са бројним проблемима. Ипак, једну је ствар ријешио ван сваке разумне сумње — Македонци неће својом слободном вољом у НАТО.

Највећи светски „циркус“ поново је у Европи. „Циркус“ о коме је реч некад је био највећи рокенрол спектакл — турнеја Ју-Ту — али све што ради најпознатија ирска рок група одавно све мање има везе са „уметношћу побуне“, а све више са јефтиним политиканством. О квазихуманизму да не причамо.

Победа Трампа је за српску политику представљала долазак михољског лета. Да је исход био другачији, сада бисмо се „смрзавали“ пред новим притисцима Хилари Клинтон. Али, очекивања како може доћи до радикалне промене у ставу САД према „балканском питању“ су — нереална.

Историја је учитељица живота, али не знам да ли у Москви сви релевантни фактори о томе воде рачуна.

Комунисти су покушали да религију замене идеологијом: уместо вере у Бога, понуђена је вера у класну равноправност. Идентично чине и неолиберали. Само се данас, уместо вере у класну равноправност, нуди вера у безграничну слободу. Без икаквих ограничења и правила. У том контексту, православље је проблем.

Враг је однео шалу, а агресор је пред вратима. Судећи по „приопћењима“ „удруга бранитеља и ветерана“, враг/ђаво/шејтан лично је Момчило Бајагић Бајага, прослављени српски и југословенски кантаутор и певач лаких нота.

У дубини америчке економије откуцава темпирана финансијска бомба коју представљају пензиони фондови. Њихове обавезе према пензионерима превазилазе расположива средства и то за запањујућих шест хиљада милијарди долара.

Мира више неће бити. Чак ни привидног. Не само у Украјини, већ, чини се, ни у неким другим деловима Европе. Зато таман колико наивно, толико и смешно делују све приче о „трајним решењима“ и „коначним разграничењима“ на Балкану.

Мало му је што је освојио Вимблдон кад нико ништа од њега није очекивао, него је победом над Федерером у Синсинатију остварио резултат који нико никад пре њега није, а како ствари стоје и још дуго неће достићи.

„Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ (Матија Бећковић)

Бранитељско-естрадна игранка која је почела са Бајагом, а наставила се са Фестивалом ојкача, од самог старта нит је била политички, нит поп-културни феномен, већ, пре свега — психијатријски.

„Чим Европљани опазе да поштујемо свој народ и своју националност, одмах ће и они почети да нас поштују.“ (Фјодор Михајлович Достојевски)