Колумнисти

Будући да њемачка влада одређује гдје се може улагати и да даје паре за то, ваљда је јасно да је овдје увијек у питању политика, а не економија. Економија се појављује једино у могућности да њемачки фабриканти покупе масне профите због државних олакшица и јефтине радне снаге.

УН су на подстицај Вашингтона увеле нови, још оштрији пакет санкција Пјонгјангу због његових ракетних проба. Да ли најновија севернокорејска интерконтинентална ракета „Хвасонг 14“ може да досегне до западне обале САД, па и даље?

Поштовани локални лидери, узмите продужени годишњи одмор од евроинтеграција. Бавите се неким корисним пословима за своје народе и државе. Имате и превише стварних проблема да бисте се замајавали приступањем Европској унији.

Сабор трубача није фестивал. Oн је то само појавно, као целофан на производу. Са зјапећом, цивилизацијском, разликом — српску муку нико не купује. Она се таложи, потискује једна другу и тако надошла искуља сваког августа у Драгачеву, између Западне Мораве на северу, Моравице на западу, планине Чемерно на југу и венца Јелице на истоку.

Гости емисије „Свет са Спутњиком“ која се емитује данас у 17 часова на фреквенцији Радија Новости су др Александар Павић и др Јован Чавошки.

„Генекс“ је данас недостижан циљ српске привреде и као што треба да се запитамо зашто је то тако, требало би да се запитамо зашто Србија више нема менаџере калибра Микија Савићевића.

Жена и држава не иду заједно. Све друге опције изискују спиновање у којима је главни кривац Русија. Пред вама је нова епизода старе мантре са Запада.

Српске Спарте више нема, али тежња Црногораца да праве нове Спартанце се сачувала. Нови Спартанци су логично — туристи.

Геополитичке околности су промењене, нема више једног доминантног играча, већ најмање још једног. А и остали, ако још и имају савијену кичму, барем подижу главу. У таквој ситуацији, у којој је превише праваца утицаја на званични Београд, Србија за коју би желели да је свачија може постати — своја.

Мик Џегер и Кит Ричардс, Ричард Никсон и Хенри Кисинџер, Драган Џајић и Владимир Цветковић, Јосип Броз и Александар Ранковић, Владимир Путин и Дмитриј Медведев, Слободан Милошевић и Јовица Станишић, Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић, Борис Тадић и Војислав Коштуница, Томислав Николић и Александар Вучић, Александар Вучић и…?

То што је Ноле тренутно четврти тенисер света никако не значи да је заборавио да игра, већ да је себи дао одушка и поново створио мотив да се бори. После 223 недеље на врху, постало му је досадно. Зна то и публика која му није наклоњена, зато га несмањено напада.

На свечаном председничком пријему Александра Вучића, само нису били љути представници српске опозиције. Ни грађанске ни националне. Као, да је њихов сукоб са Вучићевим поретком најјачи на планети.

У унутарпартијској бици, Вучић је још једном показао да је спреман да рескира, што му је до сада само увећавало власт, моћ и утицај, а у опозиционим редовима стварало још већу конфузију и продубљивало безизлаз. Шта ће Србија да добије, а шта да изгуби?

Кандидат председника САД Доналда Трампа за директора ФБИ Кристофер Реј, најближи је сарадник бивших директора ове агенције и његова кандидатура није никакво изненађење.

Западни Балкан је лабораторијски експеримент Запада који после деценија трпљења даје знаке живота и отима се контролорима. Док нервоза постаје све видљивија, старе мантре не јењавају.

Не могу да замислим да ће некој жени којој не смета пушење у здравственој установи сметати „пушење” у масном вицу. Шале са алузијама на секс код нас су, нажалост, део „културе”, па чак и део пословне комуникације. Тешко да ће нови закон шта променити.

Једина права вест у ујдурми подигнутој око наводног учешћа Мирослава Лазанског и БИА — дакле Србије, и Русије као незаобилазног фактора у „македонском сценарију“, јесте противуставно прислушкивање српског посланика Ивана Стоилковића у македонском парламенту. Све остало је аматерско чињење пакости онима који другачије мисле.

Уместо да и Трампова незграпна надобудност и Јанковићева слаткоречива полуласцивна духовитост буду ствар искључиво њиховог домаћег васпитања, претварају се у општу ствар која окупира свет и Србију.

Ако за Бату Живојиновића важи да је побио највише Немаца у историји филма, онда би за Бату Каменог могло да важи да је Немац који је највише пута погинуо. Само у „Отписанима“ и „Повратку отписаних“ погинуо је неколико стотина пута.

За Бернара Анрија Левија у Србији нико, осим публике на фестивалу Белдокс, не би био баш превише заинтересован да није добио торту у лице. Овако, инцидент га је вратио и у овдашњу друштвену и политичку жижу.