Колумнисти

Бриселски споразум, који је, када је потписан, представљен као највећи успех европске дипломатије, иако потписан пре само шест година, од основе за решење једног од горућих европских спорова постао је историја — прегажен временом и догађајима.

НАТО агресија на СР Југославију, вријеме које је од ње протекло, као и садашње државне дилеме Србије, поред свега осталог, недвосмислено показују да постоје само два могућа пута државних одлука — борба или предаја.

Када полемишемо о Косову, заговорници признавања албанске државолике творевине често постављају питање: хоћемо ли да ратујемо против НАТО-а?

У лето 1990. године имао сам у Кабулу интервју са шефом авганистанске тајне службе КХАД, генералом армије Гуламом Фаруком Јакубијем. Примио ме је у свом кабинету у којем је био мали базен од специјалног авганистанског црвеног камена. У базену су пливале црвене рибице пиране.

Руски батаљон из састава мировних снага УН у Босни и Херцеговини, запосједањем приштинског аеродрома по окончању НАТО агресије на СРЈ, доказао је да је Русија увијек глобална сила, чак и када је тренутно била урушена економски и политички.

Александaр Мељничук је своје истраживање (објављено у зборнику који је уредио др Зоран Милошевић) насловио: „Пут Украјине у Европску унију или пут у нигдину“. Тешко је пронаћи бољи опис од овога када се анализира украјинска политика пред одржавање нових председничких избора.

Перцепција Албанаца и Косова више није као крајем деведесетих или оних неколико година после НАТО агресије на СРЈ. Они више нису сирота, угрожена заједница, која се херојски бори за права, док их злостављају српска полиција и југословенска војска. Примарне асоцијације на њих данас су појмови: дрога, мафија, проституција, трговина органима.

Од одговорности Срба и Србије за све што се дешавало последњих четврт века не можемо бежати, нити то треба чинити. Није спорно, признајемо део кривице, због тога смо и доста претрпели. Међутим, нити се може, нити се сме прихватати западни конструкт о искључивој српској кривици која произилази из геноцидног карактера нације.

Не верујем да су амерички и руски председник икада чули за потпуковника америчке војске Дина Дарлинга. Он је службовао у време када су њих двојица били такорећи дечаци и из тог времена потиче једна загонетка, у америчким војним круговима знана и као „Дарлигова дилема“.

Све је отишло предалеко. На Минхенском безбедносном форуму оцењено је како се стари светски поредак, успостављен почетком деведесетих — једноставно „сломио“. Нема, дакле, закључака како ће се то десити у некој ближој или даљој будућности. То више није хипотеза. Не!

Црногорска опозиција, машући непобитним доказима кривице предсједника Мила Ђукановића, захтјева да он поднесе оставку и очекује да га ЕУ и НАТО погурају у том правцу. Захтјев је рационалан, али и потпуно наиван.

Нервоза у Приштини расте. Пацоли је засад Дачића упоредио са Герингом, можда Рибентропом или Химлером, а како тензија буде расла, можда га прозову и да је нови Хитлер. Можда му и спочитају да је заправо Милошевић био његов заменик!

Црна Гора (модерније Монтенегро) налази се у стању политичког шока. Показало се да лидер у евроинтеграцијама, најмлађа чланица НАТО-а, држава која преправља сопствену историју и ствара другачији идентитет, није ништа друго до мјехур од прљаве сапунице који се грађанима распрснуо у лице.

За Савиндан о светосављу. Овога пута у контексту геополитике. Почећу од закључка, провокативног, а многима и невероватног: светосавље није само утицало на уздизање Милутинове Србије, већ и на обнављање Путинове Русије.

Доналд Трамп је обећао да ће Америку учинити поново великом. На половини његовог предсједничког мандата резултат је да је Америка подијељена на два оштро супростављена табора. А све што се дијели, постаје мање.

Трагедије су тешке. Али их је могуће преживети. Некада је једино решење — надживети их. Када време залечи све и када се у неким новим околностима доносе одлуке. Насупрот томе, епидемија безнађа је најчешће пут без повратка. У сваком погледу. Трагично и безнадежно није исто.

Срели смо се пре две недеље. Ведар, скроман, као свака права звезда, тражио ми је да га улепшам на снимку „јер је много ружан“. Предриблао ми је неочекивану трему и измамио осмех. Иако је знао да лагано губи животни меч, играо је до краја, шмекерски. Уз штос.

Божић, као најрадоснији хришћански празник, симбол живота и наде, налаже да свако појединачно сагледа свој лични рачун у банци услуга. Након тога ваља погледати укупне билансе те имагинарне банке.

Током 2018. објављено је туце анализа института и аналитичких центара из САД, Русије, Кине, Индије и европских држава о томе како ће свет изгледати 2025, 2035. или 2050. По обичају, има ту занимљивих процена, има и навијачких трактата, а понајвише спекулација. Али, готово нико се није усудио да предвиди развој догађаја у наступајућој 2019.

Укупна дукљанско-монтенегринска памет била је на путу да значајно допринесе развоју човјечанства. Измислила је времеплов! Али већ на првом путовању све је пошло по злу.