Колумнисти

Криза у коју је запала „Дојче банка“ кулминирала је отпуштањем готово 80.000 запослених. Ова вест одјекнула је као бомба на светском банкарском тржишту и изазвала страх од глобалних финансијских поремећаја.

Ако ништа друго, долазак Боба Гелдофа на „Нишвил“ показао је кризу медија у ери интернета, јер су готово сви домаћи портали објавили да ће Гелдоф — први пут наступити у Србији.

Црна Гора се после уласка у НАТО нашла на „црном списку“ Сједињених Америчких Држава, јер је позајмљивала новац од кинеских кредитора, који сада не може да врати.

Запад не само да медијски „пумпа“ протесте у Москви, већ преко својих амбасада учествује у организовању и подстрекивању. Све да би доказали, како је у односу на њихове „светле демократије“ — Русија „мрачна“.

Шта је Српска православна црква скривила НАТО стратезима? Одговор је прост: Црква је крива зато што постоји! Да ње није, све би циљеве Американци лакше испунили.

Амерички генерал Френклин Хоџис изјавио је да Србији треба помоћи да се одупре утицају Српске православне цркве.

Тирана и Приштина су и формално ујединиле спољну политику. Дакле, када је у питању политичко представљање у иностранству — непризната такозвана држава Косово и Република Албанија — понашаће се као једна држава.

Милунка Савић је својом жртвом не само у рату, већ и након њега постала парадигма целе једне епохе, а то што је дуго била заборављена није њена ствар. То је ствар потомака.

План предложен америчком војном естаблишменту није изненађујући. Није чак ни оригиналан. Када се погледа списак потенцијалних мера, ништа ту нема спектакуларно. Ништа што у Москви још одавно нису уградили у све „стратегије одбране“. Мета је, наравно – Русија.

Независни аналитички центар или, незванично, истурено одељење војно обавештајних структура РАНД урадило је за власти САД и НАТО анализу о начинима за слабљење Русије. Таквих планова било је и у претходним деценијама, па се намеће питање колико су они допринели распаду СССР-а.

Момир Булатовић, недавно преминули бивши премијер СРЈ и сарадник Спутњика, у редовној колумни за наш портал, још 26. маја је предвидео крах „Дојче банке“, којем смо сведоци ове недеље. Тај ауторски текст поново објављујемо у целости.

Видовдан се обележава у тишини, уз сећање за све пострадале у ратовима, уз помен жртвама које су пале за нашу слободу. Једино тако и може. Нема историје без пораза, издаја и вероломстава. Нема победа, херојства и заветовања без жртава.

Обиљежили смо и ову, двадесету годишњицу злочиначке НАТО агресије на СР Југославију. Протекло је 78 дана болних, али и поносних сјећања. Није било лако поновно проживљавање тако тешких успомена, као што је било неподношљиво живјети у ужасу њихових непосредних дешавања.

Као што је кнез Потемкин градио кулисе како би показао царици Катарини да је Русија под његовим министровањем постала срећно и напредно друштво, тако и група архитеката агресије на СРЈ из 1999. и косовске независности прославом две деценије од уласка НАТО трупа на Косово покушава да покаже да је Косово, захваљујући њима, такође срећно и напредно.

И тако: Ана Брнабић постала четнички војвода. Не „четникуша“. Тим изразом су деведесетих по медијима, а данас на друштвеним мрежама разни „чашћавали“ новинарке, политичарке или интелектуалке, које су на било који начин покушавале објаснити позицију и политику Срба.

Премијерка Србије Ана Брнабић нашла се на „црној листи“ српских званичника којима је забрањен улазак на Косово због изјаве да Београд у преговорима са Приштином има посла са „људима који су изашли из шуме“.

Пре два месеца САД су испоручиле Албанији 37 противминских оклопних возила МРАП „нејвистар макспро“. Возила је на специјалној свечаности преузела министарка одбране Албаније Олта Хачка, а примопредаји су присуствовали и начелник Генералштаба албанске војске, бригадни генерал Бардил Количаку и представница Амбасаде САД у Тирани Лејла Мозес.

Циркуска шатра. До неукуса шарена, на неколиким местима исцепана и пробушена, па на брзину и разним флекицама закрпљена. Тако би се могао описати Европски парламент након последњих избора. Мада је било другачије.

Нова власт у Европској унији ускоро ступа на сцену. Политичка битка досадашње бриселске елите и надирућих суверенистичких и популистичких странака, која је трајала месецима, окончана је без правих победника. У јавности се може чути да су тријумфовали сви, пошто су сви и прогласили победу.

Резултате нетом одржаних избора за Европски парламент свака ће страна протумачити у складу са својим (политичким) потребама. Једно је, ипак, готово извјесно — послије њих, Европска унија ће упловити у још дубљу политичку хибернацију, уз неизвјесност да ли ће се и каква пробудити.