Колумнисти

„Када знамо да су злочин починили Срби, ми кажемо били су то Срби. Када не знамо ко га је починио, кажемо били су то Срби. Када знамо да га дефинитивно нису починили Срби, ми кажемо не знамо чије је то дело.“

Још од Светског првенства у Монтевидеу 1930. упорно и истрајно стварамо мит да је за наше поразе неко други крив. Најчешће судија.

Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је исцрпио своју функцију. Сада смо у фази монолога власти и у предворју коначне одлуке. Она може бити и тешка и лака, иако није једноставна.

Да ли је неко у држави овластио премијерку Ану Брнабић да по светским медијима и престоницама поручује да је „Косово било Србија“ и да до компромиса са Албанцима неће доћи „ако Београд и даље буде инсистирао да Косово припада Србији“?

Да ли ће Пјонгјанг прихватити денуклеаризацију и прекид производње балистичких ракета у замену за јаче америчке гаранције да Северна Кореја неће бити нападнута?

Унијатсво се код дела наше елите запатило тридесетих година 20. века, а кулминацију досегло седам деценија касније. Мило Ломпар је једну димензију овог дискурса назвао самопорицањем, а Зоран Ћирјаковић и Слободан Антонић су је означили као аутошовинизам.

Да ли НАТО креће у нову пропагандно-психолошку акцију у циљу придобијања јавности Србије за чланство у Алијанси?

Доналд Трамп, предсједник САД, најавио је да ће, након повлачења из међународног споразума о контроли иранског нуклеарног програма, овој држави увести санкције „незабиљежене у историји“. По оштрини и обухватности, разумије се.

Мировни процес на Корејском полуострву одвија се упркос Вашингтону, а не захваљујући њему. Заиста, с обзиром на војно-стратешки значај Јужне Кореје за циљеве потпуне светске доминације Вашингтона, мир и помирење су последње ствари које Империја жели.

Нешто што себе назива „Антидот — Независна медијска мрежа Западни Балкан“ објавило је ове недеље истраживање о „руском парамедијском утицају“ на Балкану.

У јуну би требало да почне реализација пројекта развоја пловних путева, крајем идуће године изградња новог терминала у Луци Смедерево, а средином 2020. и изградња нове луке код Пупиновог моста. Реч је о пројектима који би Србију до 2021. требало да врате међу три водеће европске земље по питању речног транспорта.

Са којим очекивањима на могући самит у Сингапур иду Доналд Трамп и Ким Џон Ун?

У свијету се, са више или мање помпе, обиљежава важан цивилизацијски јубилеј — 200 година од рођења Карла Маркса. На овим просторима (досад, а сигурно не ни посад) овом догађају неће бити посвећена институционална пажња.

Невладине организације које у Црној Гори годинама лобирају за улазак те бивше југорепублике у ЕУ могу сада коначно да одахну. Наиме, новоустоличени стари председник, господин Мило Ђукановић, изјавио је на церемонији устоличења „да је Црна Гора постала независна држава, зато што није хтела да буде српска провинција“.

Савремена Црна Гора, најмлађа чланица НАТО-а и најозбиљнији кандидат за чланство у Европској унији, „сваког дана и у сваком погледу све више напредује“. Али, поред „грандиозних“ успјеха на пољу евроатлантских интеграција, има и неколико незгодних проблема. Посебно је жуља њена историја.

У домаћим патриотским (проруским) редовима и даље постоји висок степен неразумијевања како Русија треба да нам помогне. Опхрвани вишегодишњим невољама од којих су бомбардовање и покушај насилног отимања Косова и Метохије највеће, али никако и једине, они упиру очи у (мајчицу) Русију и траже одлучну, брзу и дјелотворну помоћ.

„Идемо у Дом Чехова“, предлаже ми трећег дана мог боравка на Јалти Александар, мој водич по јужној обали Крима. Данас, уз Чехова, пратимо трагове Пушкина, Рузвелта, Черчила, који су на Криму уживали, радили и стварали историју.

Готово да нема утицајнијег часописа у свету који није превео ауторски чланак Владислава Суркова. То је и логично. Са једне стране, у западним политичким круговима помоћника председника Руске Федерације најчешће представљају као сиву еминенцију Кремља, а амерички Атлантик га је означио и као тајног аутора (идеологије) путинизма.

Претње упућене Ирану су до сада најозбиљније које је изрекао амерички председник. Зато би заоштравање односа између великих сила поводом Ирана могло довести чак и до новог светског рата. То је далеко крупније питање и од Северне Кореје и од Сирије.

Американци немају проблема са политичарима типа Мила Ђукановића. Штавише, они су их и створили, будући да се њима управља без напора. У оквиру њихове дипломатије уобичајено је да се, оваквим поводом, констатује: „Знамо ми да је у питању битанга, али је НАША битанга“.