Слушајте Sputnik
    Бернар Анри Леви

    Зашто је Леви добио торту у Београду

    © Tanjug / RADE PRELIC
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    101174

    За Бернара Анрија Левија у Србији нико, осим публике на фестивалу Белдокс, не би био баш превише заинтересован да није добио торту у лице. Овако, инцидент га је вратио и у овдашњу друштвену и политичку жижу.

    У диверзији, вероватно првој од 1945, припадници СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије) напали су француског филозофа Бернара Анрија Левија — тортом.

    Некада су, додуше, скојевци диверзије изводили помоћу динамита и другог убојитијег оружја, тако да акција против контроверзног француског интелектуалца може изгледати више као протестни перформанс. Али гађање Бернара Анрија Левија (или БХЛ-а, како се потписује) тортом уобичајени је спорт широм света. Прву торту Леви је у лице примио још 1985. и прима их и даље, тако да је скојевска акција у Београду — више континуитет, него „револуција“.

    Сам Леви је феномен. Потекао из високе класе, наследник индустријалца, воли да се представља као филозоф. Међутим, његова каријера савременог мислиоца препуна је гафова. Често и антисрпских.

    Бесмислице у моди

    Један од најзначајнијих француских филозофа Корнелијус Касторијадис рекао је још 1979. да га Левијева појава збуњује.

    „Како може једна земља са тако префињеном, дуговечном културом да дозволи неком писцу да прође некажњено за такве бесмислице, а да му критичари хвале дела док читаоци све то послушно прихватају? Изаћи ће и та бесмислица из моде, јер је у њу, као и у већину савремених производа, уграђена застарелост.“

    Касторијадисове речи о Левијевим бесмислицама потврђене су касније бројним интелектуалним скандалима које је тај филозоф правио. Бројне су фактографске и чињеничке грешке које је он начинио у својим делима.

    Бернар Анри Леви о Алији Изетбеговићу: „Беретка с оним белим љиљанима, коју је Изетбеговић носио, има неотуђиво место, поред непробојног прслука Аљендеа и Гандијевог сарија од белог платна. И знам, тај човек није било ко“.
    © AP Photo / Wissam Saleh
    Бернар Анри Леви о Алији Изетбеговићу: „Беретка с оним белим љиљанима, коју је Изетбеговић носио, има неотуђиво место, поред непробојног прслука Аљендеа и Гандијевог сарија од белог платна. И знам, тај човек није било ко“.

    Тако је БХЛ постао предмет изругивања интелектуалних кругова када се у својој критици знаменитог немачког филозофа Имануела Канта, за кога сматра да је поремећен и лажан, позвао на, како је на промоцији рекао, највећег послератног ауторитета за Канта, извесног Жана Батиста Ботула. Све би било у реду да се није испоставило да је Ботул измишљен лик.

    Када је британски историчар Пери Андерсон испитивао „крах“ француске мисли, нарочиту је пажњу обратио на „позорност која је у француској јавној сфери посвећена овом великом глупану (Левију), упркос безбројним доказима о његовој неспособности да правилно схвати чињеницу или идеју“.

    А управо су идеје, додали бисмо погрешне и криво интерпретиране, оно што повезује БХЛ-а и Србију. Од почетка грађанског рата у Југославији, посебно од почетка рата у Босни, БХЛ се ставио у службу једне стране.

    Алијин мали од кужине

    „Паскал Брукнер у Флори (знаменити париски кафић). (…) Покушавам му рећи да он управо брка две ствари: рат у Хрватској, где се сукобљавају, хтели то или не, два национализма, и рат у Босни, међутим, где се супротстављају један национализам и један космополитизам који је част Европе“, записао је Леви у свом дневнику „Љиљан и пепео“ на дан 23. маја 1992.

    „Космополитизам и част Европе“, према Левију је управо тај љиљан из наслова његовог дневника, бошњачка страна у босанском конфликту, за чији је рачун снимио документарни филм „Босна!“, типичан пример ратног памфлетизма у кинематографији.

    „Како може једна земља са тако префињеном, дуговечном културом да дозволи неком писцу да прође некажњено за такве бесмислице, а да му критичари хвале дела док читаоци све то послушно прихватају? Изаћи ће и та бесмислица из моде, јер је у њу, као и у већину савремених производа, уграђена застарелост“.
    © AP Photo / Russian Foreign Ministry Photo via AP
    „Како може једна земља са тако префињеном, дуговечном културом да дозволи неком писцу да прође некажњено за такве бесмислице, а да му критичари хвале дела док читаоци све то послушно прихватају? Изаћи ће и та бесмислица из моде, јер је у њу, као и у већину савремених производа, уграђена застарелост“.

    Леви је био опчињен Алијом. Када је Изетбеговић умро, Леви га је, у егзалтацији, описао следећим речима:

    „Беретка с оним белим љиљанима, коју је Изетбеговић носио, има неотуђиво место, поред непробојног прслука Аљендеа и Гандијевог сарија од белог платна. И знам, тај човек није било ко.“

    Једина ствар која му је поред књига драга је, како је рекао у једном интервјуу, медаља коју му је Изетбеговић уручио 1993.

    А заслужио ју је као пропагандиста Изетбеговићевог концепта Босне. Снимајући филм, пролазио је улицама Сарајева у организованој колони, далеко од Казана, Добровољачке, Великог парка, није видео приватне затворе Алијиних официра, избацивање Срба из редова за хлеб и воду, систематски геноцид над Србима у Сарајеву током рата.

    Ни данас Леви не види да у Сарајеву, како каже Ненад Кецмановић, има више Кинеза и Турака него Срба и Хрвата.

    Идеолог антисрпске хистерије

    Иако га Касторијадис, али не само он, већ и други знаменити филозофи, попут Ремона Арона и Жила Делеза, сматрају незналицом, Леви је, када је говорио о српском народу, показивао и мало мудрости.

    Иако је био инспиратор, покретач и промотер свих антисрпских кампања током деведесетих, он је свој злочиначки наум и своју србофобију успешно заодевао фокусирајући се на личности, попут Милошевића, Младића или Караџића.

    „За мене је то рат који долази осам година прекасно, прошло је осам година откако је Милошевић морао да буде кажњен, а штета спречена. Тих осам година значило је уништавање градова, стотине хиљада мртвих, разарања без премца у Европи од Другог светског рата. За све то је одговоран Слободан Милошевић. То што се то догодило у ноћи у среду на четвртак чекао сам годинама под условом да је то заправо нешто што се догодило да су западњаци стварно одлучили да се боре против Милошевића“, изјавио је на почетку НАТО агресије на Србију.

    Данас Леви долази у Београд као „пријатељ“, међутим и даље му много тога није по вољи. Тако му је то што је добио торту у лице доказ да „у Београду још није победила демократија“.

    Победиће, ваљда, када га свака српска кућа буде дочекала са хлебом и сољу. А да ли је то заслужио? Својим активизмом сигурно није. Скојевска акција није била националистичка — она је била антиглобалистичка. Осим публике у Дворани културног центра и скојеваца, нико други у Србији за Левија није ни био заинтересован, а овај текст се не би ни појавио да Леви на поклон није добио шлаг. На торти.

     

    Слично:

    Торта у лице за заменицу шефа немачке Левице (видео)
    И на француским изборима могућа изненађења
    Тагови:
    антисрпска хистерија, Бернар Анри Леви, филозофија, космополитизам, торта, Босна и Херцеговина, Београд, Европа, филм, рат, Корнелијус Касторијадис, Бернар Анри Леви, Ненад Кецмановић, Алија Изетбеговић, Радован Караџић, Ратко Младић, Слободан Милошевић, Француска, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога