Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Грб СФРЈ

    Југовићи заједно стоје на „Хеј Словени“, а туку се уз „европске вредности“

    CC0
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    22635
    Пратите нас

    Посетиоци плаже у Улцињу који су у ставу мирно одслушали химну СФРЈ „Хеј Словени“, потпуно приватно су одали почаст успоменама и сећању на неко лепше време, каже за Спутњик писац и новинар Мухарем Баздуљ.

    На једној плажи у Улцињу са разгласа је пуштена химна бивше СФРЈ „Хеј, Словени“, на шта су устали сви посетиоци и мирно стајали током трајања песме.

    Баздуљ додаје да је на тој плажи можда било и оних који се „биолошки не сећају СФРЈ“, а подсећа и да је „Хеј Словени“ била и химна Државне Заједнице Србије и Црне Горе и да је као таква тек пре десетак година „отишла у политичку историју“.

    Пљуни и запјевај са Брегом

    „Мислим да је то резултат присећања на лепшу прошлост и могао бих да замислим и да људи углас запевају са Здравком ЧолићемДруже Тито, ми ти се кунемо‘. Сетимо се, пре годину или две кад је Горан Бреговић свирао у западном Мостару, под Бијелим бријегом, где се претпостављало да су велика већина публике Хрвати из Западне Херцеговине, који, ако можемо правити такве стереотипе, нису баш југоносталгични, углас су са њим певали ’Пљуни и запјевај моја Југославијо‘“, подсећа наш саговорник.

    Догађај у Улцињу је један моменат који може бити и симпатичан и дирљив, али Баздуљ каже да му не би приписивао неку политичку тежину, иако су нека истраживања последњих деценија показала да у готово свим екс-ју републикама грађани позитивно гледају на СФРЈ.

    Кад је реч о још јаком сентименту Југословена према бившој држави, готово три деценије после крвавог распада СФРЈ, Баздуљ сматра да код људи постоји једна доза амбиваленције и да распад, евентуално са изузетком Словеније, није донео оне „последице којима су се људи надали“.

    (Полу)протекторати између Брисела и Београда

    „Видимо да млађа генерација из свих ових земаља масовно одлази и да се номинално пошло у независност са неком идејом суверенитета, рецимо у Хрватској, Босни и Херцеговини и Македонији, а на крају су неке од тих земаља испале чисти протекторати, а неке полупротекторати. У Хрватској сад већу могућност управљања на свакодневне процесе има Брисел него што је некад имао Београд“, каже Баздуљ.

    Мухарем Баздуљ
    © Sputnik / Дејан Симић
    Мухарем Баздуљ

    Тако да се на крају показало да није испало онако као што је обећавано кад се кренуло у „раздруживање“.

    „Да се не лажемо, све те независности су настале већинским гласањем становништва на референдуму и ти људи су излазили на референдуме о независности са неком идејом да ће им будућност изван Југославије бити боља“, подсећа саговорник Спутњика.

    Зато људи имају „природну реакцију“ на екс-ју симболе исту као кад у приватном животу донесу одлуку која се показала као погрешна или их је довела у незавидно стање, а онда се носталгично враћају на неки претходни период, сматра Баздуљ.

    Судбина, божја казна, несрећни стицај околности…

    Међутим, важно је раздвојити приватно-емотивну димензију југоносталгије од политичке, истиче Баздуљ.

    „Можда грешим, чак бих и волео да грешим, али кад би сад поставили питање људима на простору од Триглава до Ђевђелије на неком референдуму желе ли поново да то буде једна држава, не верујем да би они то изгласали, између осталог, зато што је то још једна психолошки логична људска реакција. Сви имају потребу да ретроактивно оправдају свој претходни избор макар и био погрешан, јер једна од најтежих ствари за људе је да признају да су они сами криви за своју несрећу“, каже Баздуљ.

    Он додаје да је то као она животна ситуација кад се људи теше да је крива судбина, божја казна или несрећан стицај околности. Људима је тешко да се суоче са властитом кривицом, сматра он.

    Застава СФРЈ
    CC0 / Википедија
    Застава СФРЈ

    Наш саговорник је уверен да су бројни страни фактори имали уплив у распад Југославије, али то не би било довољно да „међу самим Југословенима нису нашли врло вољне извођаче радова“.

    А кад се види докле се дошло после распада СФРЈ, на личном нивоу се то манифестује као код несрећног човека који се напије. Отуда имамо ситне емотивне испаде попут стајања на химну која то више није, прављења журки са екс-ју музиком или разних носталгичних сећања на служење војног рока. На тај начин се испољава један део те амбиваленције, док се други део испољава кроз „наслањање на све ово што нас данас окружује“.

    „Могу да замислим да је у Улцињу било и Албанаца и Срба и Црногораца и неких Босанаца и да су они сви стајали мирно, а да су се онда, после треће туре пића — побили. И то није нешто чему бих ја придавао претерану политичку симболику“, закључио је Баздуљ.

    Тагови:
    Јосип Броз Тито, Горан Бреговић, Здравко Чолић, југоносталгија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Мухарем Баздуљ, химна, Југославија, Улцињ
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога