Слушајте Sputnik
    Балкан

    Може ли Југославију да замени нова светска сила — балканска федерација (видео)

    © Sputnik /
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    61476

    Формирање нове Југославије не одговара великим силама, а ни не постоји довољан капацитет међу политичким елитама ових народа да то спроведу. У данашњем свету, идеја „Балкан балканским народима“ је нешто чему би требало тежити, сматра Мухарем Баздуљ.

    За писца Мухарема Баздуља, прва асоцијација на Југославију је емотивна. „То је моја домовина, земља у којој сам се родио, стицао прва знања, завршио основну школу, то је била прва земља чији сам био држављанин и на чију сам химну устајао и чијим сам се спортским успесима радовао. Ми, за разлику од великог дела Европе и света, а чак и генерације наших родитеља и дедова, нисмо имали ту привилегију да проведемо живот у једној земљи“, изјавио је Баздуљ у емисији „Спутњик интервју“.

    Један сте од ретких људи који живи ради у више екс-Ју држава. Како изгледа некадашња Југославија у односу на земље настале њеним распадом?

    — Мислим да је Југославија била много уређеније друштво. Југославија јесте била једнопартијска, ауторитарно уређена земља, у којој је постојао вербални деликт и у којој су људи могли да заврше у затвору због онога што су говорили или писали, али мислим да највећи број тзв. обичних људи има носталгију за Југославијом због тога што та врста слободе није нешто што тангира велику већину. Оно што је у Југославији било неупоредиво боље него што је данас у свим земљама јесте социјална правда и нешто што тангира сваког човека — школство и здравство. Данас у свим тим земљама постоји ситуација да болесна деца не могу бити лечена, а у Југославији је здравство, укључујући и најкомпликованије процедуре, било бесплатно и доступно свима.

    Постоји ту једна прича која је мени парадигматична. Био је у Сарајеву један писац Алија Наметак, муслиман са хрватским националним осећањем који је за доба НДХ био „високи културни дјелатник“, и он је после ослобођења осуђен за сарадњу са окупатором, мислим на десет година. У време док је био у затвору, породица му се злопатила и он је, по белају, имао и болесну ћерку са срчаном маном. У свом дневнику он каже да су му ти затворски дани лакнули, јер му је ћерка мало боље зато што је оперисала срце, а оперисао ју је др Исидор Папо, који је био највећи и најважнији кардио-хирург у Југославији, а био је и лекар светског гласа. Замислите ситуацију да сиромашну ћерку народног непријатеља који робија оперише најважнији кардио-хирург у земљи, да не говорим о једној страховитој историјској иронији да је Исидор Папо био Јеврејин коме је иста та НДХ убила целу фамилију. Ово је један радикалан промер који показује колико су те ствари које тангирају сваког човека у Југославији биле на вишем нивоу.

    Кад је реч о распаду земље, чини се да су сви народи „похрлили да напусте Југославију. Шта су тиме добили?

    — Мени се чини да ваша уводна констатација није тачна. Недавно је политиколог Дејан Јовић, један од највећих познавалаца ситуације у Југославији осамдесетих, објавио књигу која се зове „Рат и мит“. Он наводи релевантне анкете које заправо показују да је преференција већине хрватског становништва још 1990. године била конфедерација, односно нека врста лабаве заједнице између југословенских земаља. Ако се сетимо тог доба, дуже време је идеја тоталног распада сматрана нереалистичном и тад су постојали преговори између републичких лидера, па смо имали идеју да су Туђман и Кучан за конфедерацију, Милошевић и Булатовић за још чвршћу федерацију, а Глигоров и Изетбеговић за нешто између.

    Међутим, ја мислим да је кључни моменат у распаду било отцепљење Словеније. Реалистично говорећи, вероватно је то био један Милошевићев маневар који једино према Словенији није имао никакве територијалне претензије. Чини ми се да је ту дошло до неког прећутног разумевања између Кучана и Милошевића и да се зато тако лако и безболно повукла ЈНА. Оно што креира рат је тај моменат где изласком Словеније из Југославије, Хрватска више нема савезника у идеји прекомпоновања по њиховој визији, и онда долази до сукоба. Онда је дошло до најгорег сценарија, а то је грађански рат и велики број жртава, а то је оно што је највећа трагедија распада.

    Мухарем Баздуљ
    © Sputnik / Дејан Симић
    Мухарем Баздуљ

    Југославија се два пута гасила у братоубилачком рату и потоцима крви. Зашто су југословенски народи двапут понављали историју?

    — То је једна од најчешћих критика људи који имају изражен антијугословенски став, али ја увек желим да подсетим да ни прва ни друга Југославија нису постојале у вакууму. И оба пута кад су се десили братоубилачки ратови — десили су се у моменту распада постојећег светског поретка. Није се Краљевина Југославија распала услед својих „инхерентних противуречности“, него зато што ју је највећа тадашња војна сила, уз помоћ низа савезника, буквално прегазила и раскомадала. Други пут, пао је Берлински зид, завршен је Хладни рат и поново је настала једна ситуација без преседана у светској историји. Да се не лажемо, још за време „хрватског пролећа“ та врста тензије, првенствено између Срба и Хрвата, већ је била присутна, међутим, што снагом Титовог ауторитета и можда још важније, унутар тог хладноратовског света где је Југославија имала своју улогу и била је важна првенствено Америци, глобалне околности нису водиле у том правцу. Јако ме нервира сваки културни есенцијализам који каже „они се мрзе, па се сваких 50 година покољу“ — та врста агресивности постоји међу свим народима и зависи од околности да ли ће такве ствари да ескалирају.

    Шта значи бити Југословен данас?

    — Првенствено значи бити баштиник културе која је створена у тој земљи и једноставно, настављати се на оно што је била културна матрица те земље. Мени се чини да велики број писаца и других уметника који имају снажно антијугословенско осећање покушава да направи неку чудну елипсу да би у континуитету српске културе заобишли Југославију. Мислим да је 20. век у светској историји био толико преломан, да ако искључите тај период, ви негирате све оно што је писало модерну књижевност на овом језику. Има мени једна јако драга статистичка информација да су на последњем попису становништва у општини Нови Београд друга по бројности етничка група били Југословени. Постоје људи који се данас и етнички изјашњавају као Југословени, а било их је 1991. више него Црногораца, скоро као Македонаца, и они су, на неки начин, велика жртва тог распада. Данас, кад нема Југославије, кад Југословени нису више политичка нација, то је више симболичка, емотивна, готово као досетка, али на известан начин говори о потреби неодрицања од наслеђа створеног у тој земљи, истовремено не искључујући да је сво то наслеђе у одређеном проценту и српско и хрватско и бошњачко итд. Али, у својој целини, оно је југословенско.

    Која култура полаже највеће право на југословенско наслеђе?

    — Српска култура, из више разлога. Ако гледамо процентуално, Срба је у Југославији било највише. Даље, нарочито у почетку распада, па чак и сама чињеница да се заједничка држава Србије и Црне Горе звала СР Југославија, у Србији није постојао политички отпор, или он није био доминантан, тој идеји континуитета. Такође, још пре настанка Југославије, идеје српства и југословенства су се преклапале. Зато мислим да онај део српске јавности који олако одбацује читав југословенски период као грешку и заблуду, заправо одбацују нешто што је врло драгоцено.

    Србија је чак и после распада заједничку државу са Црном Гором назвала Југославијом, а у то време је Слободан Милошевић био обележен као главни кривац за распад државе. Како је лидер једине републике која није ни одржала референдум о независности испао главни кривац за распад?

    — Кривица није вага и тешко ју је извагати, али по свој прилици, Слободан Милошевић јесте највећи или главни кривац, али нипошто није једини. У доминантним расправама о распаду Југославије које владају у највећем делу западне академске заједнице, а и овде, није проблем што се Милошевићу фактурише кривица. Он јесте кривац, али није једини. То је та идеја да се самим покушајем Милошевића да промени тај баланс који се успоставио Уставом из 1974. и једном тежњом ка већој унитаризацији, његова политика супротставила првенствено политици Хрватске и Словеније, а делимично и политици Македоније и БиХ. И то је неупитно. Баланс који је успевао да се одржи највише Титовим ауторитетом, Милошевић, уласком у један ризичан потез, покушава да поремети са циљем веће унитаризације земље, а Словенија и Хрватска су против тога. Онда долази до једног конфликта који је још увек нормална политичка ствар, све до отцепљења Словеније. Међутим, та идеја каже да Милошевић није хтео Југославију у којој би сви били равноправни, а ја питам је ли Туђман хтео икакву? Мени се чини да је једна од тајни Милошевићеве популарности у Србији почетком деведесетих била и то је што је успевао да се људи који су заиста били искрени Југословени идентификују са његовом политиком.

    С обзиром на југоносталгију, која је све већа из године у годину, можете ли замислити неку трећу Југославију за време наших живота?

    — Кад већ помињете југоносталгију, хајде да изнесем једно мишљење које, чини ми се, није претерано присутно у јавности. Кад бисте питали просечног човека на улици, он би рекао да му Југославија недостаје због спорта, културе, свакодневног живота… Ја мислим да је то једна од највећих погрешних перцепција која служи као рампа да озбиљну причу о томе шта је Југославија била уопште не отварамо. Југославија је постојала око 70 година и постигла је у култури велике резултате и успехе, међутим, са изузетком Андрићеве Нобелове награде, све друге успехе из културе су ове мале земље, у много краћем периоду, достигле или престигле. Међутим, оно што се никада неће десити је чињеница да је седамдесетих година Збигњев Бжежински изјавио да постоје три земље у свету које имају глобални спољнополитички утицај — САД, СССР и Југославија. Чини ми се да је тај антиколонијални моменат који је у стварању Југославије имала младобосанска генерација, њега је унутар Покрета несврстаних и значају југословенског утицаја на деколонизацију наставила друга, Титова Југославија. Мислим да, ако треба да постоји југоносталгија и ако мислим да би било боље да постоји, то је због њеног политичког утицаја. Због јединог начина на који су југословенски народи у политичком смислу били субјекат а не објекат.

    Недавно је неко подсетио да су, кад је Џералд Форд, потпредседник САД, долазио у Југославију, биле велике расправе ко ће га дочекати у Председништву, јер не може га дочекати председник пошто нису иста категорија, и онда су послали, мислим, Видоја Жарковића, који је тад био председник Савета Федерације или тако нешто. Данас нама, али ово није хипербола, председници и премијери пузе пред помоћником заменика или замеником помоћника, заборавим како се зове та висока функција у Стејт департменту. Ово што се десило председнику Србије у Паризу, то је врста понижења која је потпуно незамислива у било којој спољнополитичкој ситуацији за време Југославије. Исходиште и суштина југословенског пројекта откад је замишљен је у политици. Ја не могу да замислим, из целог низа разлога, стварање нове Југославије. Мислим да данас формирање Југославије не одговара великим силама, а ни не постоји довољан капацитет међу политичким елитама ових народа да то спроведу. Сада, у овој ситуацији, оно што ја у оптимистичним варијантама могу да замислим, јесте оно одакле се и почело, нека визија Светозара Марковића и српских социјалдемократа о балканској федерацији. У данашњем свету, идеја „Балкан балканским народима“ је нешто чему би се требало тежити. Данас, размишљати о новој Југославији на начин као што је била прва или друга је превише скромна утопија.

    Пошто Џонија Штулића сматрате „последњим Југословеном, који вам је његов омиљени цитат о Југославији?

    — Можда то није било мишљено у то доба кад је писано као о Југославији, али то је, заправо, стих о оним беспризорницима који разбију свако огледало, да не остане ни спомен на лепоту.

    Тагови:
    југоносталгија, распад, Млада Босна, Покрет несврстаних, Светозар Марковић, Милан Кучан, Мухарем Баздуљ, Александар Први Карађорђевић, Момир Булатовић, Бранимир Штулић Џони, Дејан Јовић, Јосип Броз Тито, Слободан Милошевић, Фрањо Туђман, СРЈ, Балкан, НДХ, Југославија, Словенија, Босна и Херцеговина, Македонија, Немачка, САД, Хрватска, Црна Гора, СССР, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога