Слушајте Sputnik

    Може ли Америка да убије аждаху предрасуда о Србији и Русији (видео)

    © AP Photo / Charles A. Smith
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    41065
    Пратите нас

    Русија на спољнополитичком плану заступа ставове и идеале на које је Америка толико поносна, па је дошло до замене улога, и сада су браниоци међународног поретка и демократије на истоку, а пре свих то је Москва, која је деценијама прозивана да угрожава те вредности, оцењује политички аналитичар и посланик Скупштине Србије Ђорђе Вукадиновић.

    „Позиве са Запада Русији да поново буде ’нормална земља‘, које је упутио шеф Пентагона Марк Еспер, треба сагледати управо у том светлу“, истиче Вукадиновић у емисији „Свет са Спутњиком“. Еспер је, наиме, рекао да Русија, ако жели сарадњу са САД, треба да се понаша као нормална земља која дели западне вредности.

    „За сада ћемо остати ненормални“, одговорио му је руски колега Сергеј Шојгу.

    Стевица Деђански, председник Центра за развој међународне сарадње, напомиње да је танка линија између жеља неких америчких званичника, међу којима је и председник Доналд Трамп, да имају боље односе са Русијом и чињенице да део америчког естаблишмента то не жели, између осталог и зато што могу имати озбиљне негативне поене у својој јавности. Зато, верује он, изјаве у Вашингтону увек треба тумачити двострано — једне су за спољну, а друге за унутрашњу употребу. 

    Подсећајући да је, колико јуче, Трамп позвао Русију да се врати у Г8, Деђански каже да у Америци, са једне стране, схватају да им Русија треба, а са друге стране долазе изјаве, попут Есперове, да би се подигла реторика, посебно пред изборе у САД.

    Примећујући да је нормалност тешко дефинисати и у психијатрији, а камоли у политици, Вукадиновић констатује да је, када је реч о геополитичким односима, поготово гледано из угла Запада, то необично лако — нормално је и добро све оно што одговара интересима САД, и обрнуто.

    „Звучи комично, али веома прецизно описује критеријуме за дефиницију политичке нормалности, из угла америчког политичког и медијског естаблишмента. То је као у анегдоти коју су забележили истраживачи примитивних племена у Африци: кад су питали поглавицу једног племена шта је добро, рекао је да је то кад они нападну суседно племе и отму њихове краве, а лоше кад они нападну њих и отму њихове. Тај поглавица има, практично, у длаку исто схватање и дефиницију добра, нормалности и моралности, као и софистицирана Западна демократија“, констатује посланик.

    Руси схватили да није крива петокрака

    Он додаје и да, када на Западу кажу да се надају да ће Русија бити поново нормална, заправо поручују — „надамо се да ће Русија опет бити слаба, или барем да нам неће правити проблеме“.

    „Међутим, Русија данас није као она са почетка деведесетих, није Русија Бориса Јељцина, него је Русија Путина и Лаврова, који другачије посматрају односе на међународној сцени, протежу се колико су широки, одмеравају односе у свету и сопствену моћ, не обећавају више него што могу да испуне, али када уђу у нешто геополитички, као што је реч о подршци Србији у борби око Косова и Метохије, или у вези са Сиријом — не одступају. Да ли ће неко то звати ненормалним, зато што му то не одговара, они се на то не осврћу, осим да медијски одговоре, али то не утиче на њихову политику“, објашњава Вукадиновић.

    Он додаје да је то и зато што се ова генерација Руса опекла деведесетих година, када је искрено веровала да свиће нова зора у односима са Западом, док нису видели да „није све у петокраки, него у грубим, материјалним и геостратешким интересима“.

    © Tanjug / DRAGAN KUJUNDZIC
    Метју Палмер и Александар Вучић

    Коментаришући одмеравање снага САД и Русије на Балкану и оцену новог америчког специјалног изасланика за регион Метјуа Палмера да Москва овде жели нестабилност, Стевица Деђански напомиње да велике силе кроз историју размењују ударце на другим територијама, али и додаје:

    „Ми овде већ дуго имамо ситуацију да кад год неко жели да прикрије оно што он хоће, најједноставније је да оптужи Русију. Тако и Палмер: каже да Русија хоће да изазове нестабилност, а не каже ни где ни како. Исто као што када немају шта да раде, сете се да је Центар за ванредне ситуације у ствари руска база. Против таквих ствари немогуће је борити се, сутра могу да измисле нешто друго“, наводи Деђански.

    Српске илузије

    Говорећи о америчкој политици у региону, Вукадиновић истиче да су и Срби, као и Руси, имали илузија да ће све бити боље када оде Слободан Милошевић.

    У том духу је била и препорука америчког амбасадора Кајла Скота, изречена ових дана на конференцији у Скупштини Србије, да се не сме дозволити да ера Милошевића дефинише српско-америчке односе, као и његов позив Србима да се угледају на Светог Ђорђа и да „убију аждаху“.

    „Има неке истине у оном што предлаже Скот, али је, у суштини, потпуно супротно. Нису Срби ти који не желе добре односе, а ту мислим и на грађане и на владајућу елиту, којој је од Милошевића, па надаље, било стало да има добре односе са Американцима“, коментарише Вукадиновић.

    Српска елита је, додаје, била у великој мери американизована и много више окренута Западу, а деведесетих се нису променили Срби, него америчка политика.

    „Неки су говорили — ми смо сами криви, и добар део оних који су учествовали у преврату петог октобра су искрено веровали да ћемо кад изаберемо демократу решити проблеме. Доста је било наивности, као и код руске елите и грађана, који су имали илузије према Западу после пада Берлинског зида. Мало касније наше јавно мњење је прошло сличну метаморфозу као и руско — као што су се они грубо отрезнили, тако се и наша елита и јавност, али спорије, ослобађала те фасцинације Западом и ЕУ. Тако да, ако треба да се убије нека аждаха, онда је то аждаха илузије и нереалних очекивања“, каже Вукадиновић.

    Поента је, наглашава, што Америка не мења свој приступ према Србији, „евентуално на кашичицу симболично маше неким шаргарепицама“.

    „Предуго су српско јавно мњење, а посебно српске елите, имали илузије да се могу договорити, или додворити. Док им идете низ длаку — лоше је. А такође, ако неко треба да убија аждаху, онда америчка политика треба да убије аждаху својих предрасуда према Србима и, наравно, пре свега, према Русима, али то вероватно неће учинити, док их нека нужда не натера“, уверен је наш саговорник.

    Балкан се вратио у фокус

    Напомињући да Трампова политика није, барем директно, антисрпски и антируски настројена, што не значи да то неће бити у пракси, Вукадиновић констатује да је Балкан „доста истурен“ у одмеравању великих сила и да „поново игра улогу важнију од своје величине“.

    „Није то велика срећа, али не можемо се правити да није тако. То показује и ранг амбасадора који овде долазе и број изјава високих званичника и САД и Русије о овом региону“, додаје он.

    Деђански о кључном питању Србије, Косову и Метохији, мисли да јачање других сила даје могућност да може нешто покуша да се уради.

    © AP Photo / VISAR KRYEZIU
    Архивска фотографија - једна од прослава независности Косова у Приштини

    „Американци ће своју причу са Косовом терати до краја, јер су је они и покренули. Али схватили су да не добијају оно што су очекивали. Знају да не могу ни од нас да очекују да кажемо — све вам опраштамо и дајемо. То не би прихватио ни онај ко је највише проамерички расположен. Нису наивни да мисле да ће тако да се заврши, па се баве кувањем жабе. Зато се мало мења концепција, с обзиром да ни они не желе да им овај део света стоји над главом, па ће покушати нешто да нам понуде. Шта ће то бити, да ли ће то бити нека срамна понуда, или нешто реално — видећемо. На основу нашег искуства до сада, то ће бити срамна понуда, али можда ће покушати да нас изненаде“, нада се Деђански.

    Вукадиновић додаје да, иако Србија има највише разлога да буде антиамеричка, Американцима треба „неправедно мало да нас добију, са пар гестова“, али да су Вашингтону рачунали да ће нас добити „за ’Џ‘, са мрвицама“.

    Србија би, међутим, истиче Вукадиновић, ако хоће да добије нешто више од мрвица, уз ризике, морала мало да храбрије и одлучније штити своје интересе, и када је реч о Космету, и када је реч о Републици Српској.

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога