Слушајте Sputnik
    Стари мост у Мостару.

    Берлински зид 21. века у Мостару

    © pixabay.com
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    21036
    Пратите нас

    Све што је био предратни Мостар, „светли симбол“ братства и јединства не само народа и народности Босне и Херцеговине, већ и читаве Југославије, данас се претворило у своју супротност. И више од тога, јер данашњи Мостар је дубоко подељени град у којем ни избори не могу да се одрже већ 11 година.

    У том смислу, Мостар је данас „најмрачнија цивилизацијска рупа“ бивше Југославије, јер се и у највећим забитима Косова и Метохије и Северне Македоније одржавају избори, а подељени народ у највећем херцеговачком граду у два циклуса није могао да демократски искаже своју вољу.

    Међутим, Европски суд за људска права недавно је донео пресуду којом је оценио као дискриминацију неодржавање избора у Мостару од 2008. године, „услед немогућности договора Бошњака и Хрвата“.

    Суд у Стразбуру наложио је БиХ да допуни неопходне законе и тако омогући „демократске изборе“ у Мостару, и то у року од шест месеци након што пресуда постане правоснажна. Уколико до тога не дође, Европски суд је констатовао да „Уставни суд БиХ има овлашћење да сам успостави привремено решење“.

    Стразбур против „фактора време“

    Међутим, Иван Џидић, колумниста „Данаса“, Мостарац и одличан познавалац ситуације у свом родном граду, каже за Спутњик да не верује да и Европски суд за људска права може да „натера“ Мостарце да организују изборе.

    Све то што доносе појединачне, међународне инстанце је помоћ у куповини времена, односно одлагање решења ситуације у „подељеном граду“ зато што се чека да се разреши једно од најважнијих питања у БиХ, а то је да ли ће она бити подељена на три ентитета или неће, сматра Џидић.

    „Мостар је одавно предвиђен да се нађе у саставу онога што се некад звало ’Хрватска Република Херцег Босна‘. И то је био договор. С друге стране, међународна заједница могла је до сада да интервенише на разне начине. Ако је могао високи представник у Босни да некад давно смени Николу Поплашена, председника Републике Српске, онда је, претпостављам, могао и у Мостару да интервенише да се то разреши. Очито је да свима одговара да се мало сачека и да ’фактор време‘ ради у корист онога што ће на крају бити“, каже Џидић.

    А то што ће на крају бити је доста проблематично, сматра Џидић и додаје да би требало сачекати тренутак „у којем се може свашта догодити и без рата“. Он претпоставља да ће у том тренутку Мостар припасти хрватском делу БиХ, без обзира на „невидљиву, али постојећу границу“ која данас тај град дели на два дела.

    Рат без „жељеног исхода“

    Један од узрока неодржавања избора је и, како се често наводи, готово једнак број Бошњака и Хрвата у Мостару (уз незнатну хрватску већину) и подељеност града на шест општина које немају исти број становника, а бирају једнак број већника због чега претходни избори нису били у складу са начелом једнаког права гласа.

    Међутим, Џидић каже да се структура становништва значајно променила и да она сада износи отприлике 60 одсто Хрвата наспрам 40 одсто Бошњака, наравно, не рачунајући мањине у највећем херцеговачком граду.

    Ратне операције нису довеле до „жељеног исхода“, а то је да Мостар буде готово 100 одсто хрватски град, а кад би до тога и дошло, верује наш саговорник, вероватно би Бошњаци „реаговали агресивно“, што је разлог зашто било каква одлука било које инстанце не може нешто убрзати, док се не створе услови да све то болне одлуке мирно прођу.

    Иако влада уврежено мишљење да Бошњаци контролишу леву обалу Неретве у Мостару, а Хрвати десну, саговорник Спутњика сматра да град са обе стране реке контролишу „они који су успели да стекну пристојно богатство у току рата и одмах после“.

    „Они су повезани доста чврсто и, углавном, њихови интереси одлучују о свему, а никако тзв. национални и условно говорећи етнички интереси“, сматра Џидић.

    Ударање по психи

    Чак и деценијама дуги константни међуетнички сукоби између Бошњака и Хрвата, попут учесталих навијачких обрачуна или градње огромног крста на једном брду изнад Мостара, којим се „гура прст у око муслиманима“, према Џидићевом мишљењу су „појавне и приземне ствари“.

    Односно, све су то инструменти који служе онима који тренутно владају да „одржавају атмосферу“.

    Није мој председник: Протест Хрвата у Мостару
    © AP Photo / Amel Emric
    Није мој председник: Протест Хрвата у Мостару после избора Жељка Комшића за хрватског члана председништва БиХ.
    „То нема неког посебног значаја осим ударања по психи обичног пука и држања тензије, али и то се брзо промени. Тамо је направљен тај крст, односно криж, чак је и фрањевачка црква не знам колико виша него што је требало да буде, не би ли надвисила џамије, што је потпуно ван памети с обзиром на околину. Било је таквих случајева и са друге стране, међутим, то је све ситнији тук на утук, који помало одржава ту атмосферу. Још се увек по кућама ратује у смислу присећања како је било, ’како смо ми њих, а како су они нас‘“, каже Џидић.

    Иако граница „два Мостара“ не иде линијом реке Неретве него је мало померена на десну обалу и „пролази“ неким мостарским улицама, Џидић сматра да би се данашњи Мостар могао упоредити са некадашњим Берлином, а Неретва са Берлинским зидом.

    Својатање Срба

    Додуше, у Мостару данас имамо неку блажу варијанту Берлина и Берлинског зида, сматра он.

    „У Мостару неко из неких својих личних разлога не иде на једну или на другу страну, али може отићи. Нема те врсте зида преко којег би се прескакало, али зид у главама људи, који је далеко значајнији — постоји. У Берлину је било другачије. У главама људи, годинама и деценијама та подела није функционисала, него се јавила жеља да се град споји. А овде је друкчија та подела у главама, људи се стално све више и више раздвајају, без обзира на ове супротне, појединачне покушаје спајања, који су на нивоу ексцеса“, оцењује Џидић.

    После вишедеценијских сукоба Хрвата и Бошњака, стиче се утисак да је данас малтене подношљивије бити Србин него припадник једног од два „владајућа народа“. У прилог тој тези говори и чињеница да је у току обнова православне Саборне цркве Свете Тројице, једне од највећих на Балкану, која је до темеља порушена 15. јуна 1992. године.

    Џидић подсећа да је пре рата било око 20 одсто Срба у Мостару, а да их је данас знатно мање и они нису више „важан фактор“, али и због сталне напетости између Хрвата и Бошњака, и једни и други данас „својатају Србе“.

    „У том њиховом сукобу, преостали Срби заправо пристојније пролазе него делови бошњачког и хрватског становништва у Мостару“, закључио је Џидић.
    Тагови:
    Европски суд за људска права, Берлински зид, Мостар, Босна и Херцеговина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога