Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    3363
    Пратите нас

    Речи су напуњени пиштољи, говорио је Жан Пол Сартр, филозоф и писац, један од последњих европских интелектуалаца чија је мисао снажно обележила време у којем је живео.

    Да и четири деценије после његове смрти и даље представља симбол бескомпромисног борца за идеале и апостола апсолутне слободе, потврђује, у разговору за Спутњик, Петар Живадиновић, филозоф, издавач и велики поштовалац Сартровог дела.

    Сартр — апостол апсолутне слободе

    „Сартр је један од последњих европских интелектуалаца који је био уверен да има одређену хуманистичку мисију и да посао интелектуалаца јесте да се бори за идеале без компромиса и одустајања. И без страха“, каже Живадиновић за „Орбиту културе“.

    „Уз све то, био је и велики филозоф, стварао је добрим делом на традицији немачке филозофије и задужио свет са неколико великих филозофских дела. Уз то, био је и велики писац. Али, оно по чему ће постати упамћен можда је најбоље дефинисао један од његових биографа када је рекао да је Жан Пол Сартр апостол апсолутне слободе“.

    Живадиновић подсећа да је већ у свом најпознатијем роману „Мучнина“ - причи о нелагодности коју изоловани појединац осећа у свету који изгледа стран, а без ког не може да постоји - Сартр изразио своју фундаменталну идеју: да је човек осуђен на слободу.

    © AFP 2020 / MICHEL CLEMENT
    Жан-Пол Сартр

    Симпатисао левицу, имао добре односе с комунистима

    „Сартр је политички сазревао споро. Учествовао је у Другом светском рату, био је ангажован у Покрету отпора, али не толико активно као његов саборац и пријатељ Албер Ками. Он се политички ангажовао тек кад је постао угледан писац и филозоф. Али, од самог почетка па све до краја увек је био на истој страни, на страни слободе“, напомиње Живадиновић.

    Сартр је симпатисао идеје левице, подсећа наш саговорник и био је у добрим односима са комунистима. То је, сматра Живадиновић, и био кључ разлаза са Камијем који је био антикомуниста и који, за разлику од Сартра, није могао да жртвује идеал индивидуалне слободе системима који су често у пракси гушили људске слободе.

    Полемика са Камијем часни пример уважавања неистомишљеника

    „Ту су се разишли ти велики саборци и пријатељи и та полемика која је настала поводом објављивања „Побуњеног човека“ историјски је изузетно важна и служи на част историји филозофских полемика. Иако су се Сартр и Ками разишли идеолошки, полемика је вођена уз поштовање личности и уз дивљење које су осећали један према другом. Она и данас служи као пример како се људи могу удаљити по идеологијама, али се морају поштовати као личности који имају одређена својства и вредности и изван онога што је свет политике. Тога данас нема јер нема ни полемика у том интелектуалном смислу. Оне су данас нека врста теме дана, настају као израз сукоба у самој стварности, пре свега политичкој и економској“, наглашава Живадиновић.

    А у расправама које су се водиле у Европи између два рата и после Другог светског рата, кад се одлучивало о судбини света, интелектуалци су морали да се определе за шта су, подсећа наш саговорник.

    У време Хитлера није било лако бити на страни слободе

    „Кад је Хитлер освојио власт успео је да заведе чак и једног Мартина Хајдегера који је 1933. и приступио тој струји, мада се касније повукао и покајао. Они који су били против, и који су хтели да се супротставе тој идеологији, или су страдали или су морали да беже. Дакле, није било лако у то време бити на страни слободе. Што се Сартра тиче, он је без сумње својим делима припремио терен за право ангажовање које је наступило после рата. Био је један од првих интелектуалаца који је обишао и Совјетски савез и Кубу и Вијетнам. Чак је после поделе на два политичка блока покушао да оснује један покрет трећег пута, али није успео“.

    Подсетивши да је угледни Француз посетио Београд, 1966. године, а да се предавање које је тада одржао препричавало годинама, Живадиновић као најважнији догађај који сведочи о Сартровој истрајности у борби за идеале наводи побуну студената 1968. године.
    Француска не хапси свог Волтера

    „У тренуцима када је читав запад био пред ситуацијом која је дрмала цео систем – када су се студенти и најбољи интелектуалци определили против те потрошачке цивилизације, Сартр је учествовао у тој побуни која није била нимало безазлена. А да је уистину био прави апостол апсолутне слободе показује то што је ишао до краја у том супротстављању и био ухапшен, али га је од боравка у тамници спасио Шарл де Гол рекавши: „Француска не хапси свога Волтера“.

    Одбио Нобелову награду јер није желео да буде њен роб
    Као „осуђеник на слободу“ који истрајно остаје на њеној страни до краја, Сартр је вршио велики утицај на друге, изражавајући се у различитим жанровима – филозофским трактатима, есејима, романима, драмама... И у свим је био у самом врху. У свим тим делима читљиво је његово чврсто уверење да човек носи одговорност за све што се дешава у његовом животу и друштву управо зато што је осуђен на слободу. А то бреме је тешко, оно може изазвати неприлике, чак и муку од егзистенције, као код главног јунака „Мучнине“ Антоана Рокантена.

    Да ли је можда и сам Сартр помало Рокантен, питамо Петра Живадиновића.

    „Сартр је заиста осећао потпуну равнодушност за материјални свет, за успех у друштвеној хијерархији, за награде и признања. Није случајно што је он одбио да прими Нобелову награду са образложењем да га признања не занимају и да не жели да буде њихов роб. Сматрао је да интелектуалац треба да буде бескомпромисан и изнад било каквог сличног изазова. Он је веома добро знао, и то се види у његовим студијама о Бодлеру, Женеу, Флоберу... да су интелектуалци једна ризично мала група која може да буде жртва својеврсног самообожавања. Знао је да човек све боји својом свешћу и да се из тога не може изаћи, али је ипак веровао да се то може постићи – ангажујући се у свету“, каже Живадиновић.

    Упоређујући Сартрово и наше време, оснивач „Паидеје“ и издавач Сартрових дела подвлачи да су тадашњи најбољи интелектуалци били на страни слободе.

    Данашњи су се ућутали и нису ангажовани у оној мери у којој би морали бити. Нама је потребан интелектуалац као што је био Сартр, неко ко зна много, ко је храбар у изношењу својих ставова и изражава се у формама које су популарне и које могу да привуку највећи број људи. Али таква врста интелектуалца је данас реткост у свету, ако уоште постоји и то је једна од главних мана и невоља нашег времена. Зато се и чини да је у времену у коме живимо Сартр актуелнији него у његовом времену, будући да данас има много више апостола ропства него апостола слободе“, закључује Петар Живадиновић.

    Тагови:
    филозофија, Француска, Албер Ками, Жан Пол Сартр
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога