Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    4141
    Пратите нас

    Европска унија суочена је са најтежом кризом у својој историји, а таква криза захтева адекватне одговоре, указала је немачка канцеларка Ангела Меркел. И зато су она и председник Француске Емануел Макрон у понедељак представили свој план за спас ЕУ и њене економије. План, вредан 500 милијарди евра, заживеће ако га подржи свих 27 чланица Уније.

    Овај износ три пута је већи од Маршаловог плана којим је после Другог светског рата обновљена Западна Европа. Па ипак, питање је може ли да буде довољан да би санирао предстојећу економску кризу – Међународни монетарни фонд, наиме, предвиђа да ће БДП Европске уније ове године пасти за чак 7,5 одсто, што је безмало дупло више него у великој економској кризи 2008. године.

    Заједничко задуживање 

    План Ангеле Меркел и Емануела Макрона није револуционаран само због количине новца која је њиме предвиђена, већ и због начина на који би тај новац био обезбеђен – задуживањем Европске комисије које би, указује портал „Политико“, „Европску унију за један корак приближило стварању праве фискалне уније“. „Ако имате заједничке обвезнице, зар то није нека врста фискалне уније?“, поставља (реторичко) питање и „Фајненшел тајмс“. Овај немачко-француски предлог „може да трансформише Европску унију“, оптимиста је и председавајући Минхенске безбедносне конференције Волфганг Ишингер.

    Заједничко задуживање чланица Европске уније, коме се Немачка до сада жестоко противила, ипак неће бити у потпуности заједничко; свака од 27 чланица Уније плаћаће само свој удео, и неће бити одговорна за туђе дугове. А ти делови заједничког дуга биће пропорционални доприносима сваке од чланица буџету Европске уније, „што ће засигурно разочарати презадужене и најтеже погођене чланице ЕУ, као што је Италија“, коментарише „Вол стрит џурнал“.

    Застава ЕУ у Берлину, Немачка
    © CC0 / unsplash
    Заједничко задуживање чланица Европске уније, коме се Немачка до сада жестоко противила, ипак неће бити у потпуности заједничко; свака од 27 чланица Уније плаћаће само свој удео, и неће бити одговорна за туђе дугове.

    Отпор шкрте четворке

    За почетак, међутим, Ангела Меркел и Емануел Макрон имају задатак да у свој план убеде свих осталих 25 чланица Европске уније. Почев од такозване „шкрте четворке“ коју чине Аустрија, Данска, Холандија и Шведска – најгласнији у свом противљењу за сада је аустријски канцелар Себастијан Курц – а које плану приговарају због тога што је исувише великодушан и, поврх свега, што предвиђа да оних 500 милијарди евра буду расподељени у форми бесповратне помоћи уместо кредита. При чему треба имати у виду да план предвиђа и да овај новац буде део седмогодишњег буџета Европске уније, кога чланице ЕУ већ две године не успевају да усвоје ни у његовој ранијој и далеко скромнијој верзији.

    Тек, имајући све то у виду, можда и не чуди што бивши министар финансија Грчке Јанис Варуфакис позива на опрез пред „тријумфалним најавама“ плана Меркелове и Макрона, подсећајући да су пре две године, подједнако тријумфално, њих двоје најавили заједнички буџет еврозоне, па од тога на крају није испало ништа.

    Да ли ће садашња иницијатива Ангеле Меркел и Емануела Макрона доживети исту судбину? Зашто је Немачка одустала од свог противљења заједничком задуживању, и ко ће од њега имати највише користи? И шта ће ових 500 милијарди евра значити за Европску унију, како у економском, тако и у политичком смислу?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ разговарали др Слободан Зечевић, сарадник Института за европске студије, и професор на Економском факултету Универзитета у Београду др Ђорђе Ђукић.

    Иако магазин „Економист“ констатује да договор Меркелове и Макрона „представља право изненађење“, Слободан Зечевић указује да „изненађења заправо нема зато што је реч о другом делу већ постојећег плана од укупно 1.000 милијарди евра помоћи, о чијих је првих 500 милијарди одлука већ донета. О другом делу тог пакета до сада није било сагласности због немачког противљења корона-обвезницама, међутим, они су сада пристали на компромис и сагласили се да дође до заједничког задуживања.“

    „Реч је о покушају да се изнађе начин да се финансира опоравак од погубних последица пандемија Ковида-19“, каже Ђорђе Ђукић, указујући да би недавна одлука Уставног суда Немачке, којом је оспорено учешће Бундесбанке у монетарним програмима Европске централне банке, и у овом случају могла да се покаже као „потенцијално жариште“ и проблем за реализацију најављеног програма.

    Проблем ће, додаје Слободан Зечевић, представљати и шкрта четворка, међутим, напомиње, „ауторитет Француске и Немачке унутар ЕУ је велики, и пред њиме су Аустрија, Холандија, Данска и Шведска већ попустили у случају првог пакета, тако да очекујем да се то и сада догоди“.

    Јефтиније задуживање

    „Основна идеја иза овог плана централног задуживања“, сумира Зечевић, „састоји се у томе да је Европска унија озбиљнији гарант задуживања него што су то, на пример, Италија или Шпанија, због чега ће и камате на тај дуг бити ниже“.

    „Читав механизам је саздан тако да ризична премија на државне обвезнице оних чланица ЕУ које су већ презадужене, као што је Италија, буде што мања, како би терет будућег дуга и његовог сервисирања био што мањи... Процене су да ће италијански дуг прећи 150 одсто БДП-а ове земље, што проблем висине камата, због способности сервисирања тог дуга, чини још и већим,“ објашњава проф. Ђукић, указујући да је „пре Ковида-19 принос на десетогодишње италијанске обвезнице био 0,92 одсто, а сада је 1,6 одсто, и то упркос овој најави плана Меркелове и Макрона“.

    Италијанским путем прекомерног задуживања незадрживо иде и Француска, чији дуг већ износи 100 одсто њеног БДП-а а очекује се да у наредном периоду порасте за још двадесетак одсто.

    Ратне репарације

    Решење овог проблема, каже Слободан Зечевић, „налази се у моделу у коме би богати преливали своја средства за рачун сиромашнијих. Проблем је, међутим, у томе што је Европска унија недовршен систем који има елементе федерализма – као што су заједничко тржиште и валута, што Италију и друге земље онемогућава да саме спроведу мере за јачање своје економије – док истовремено не постоје могућности за трансфер средстава којима би се надоместили ови недостаци. И то је оно што Немачка сад почиње да схвата – ако настави да иде овим путем, који за њу јако повољан али није повољан за друге, прети јој распад Европске уније, а то управо њој најмање одговара.“

    Заставе ЕУ и знак евра
    © Фото : EU official website
    Проблем је, међутим, у томе што је Европска унија недовршен систем који има елементе федерализма – као што су заједничко тржиште и валута, што Италију и друге земље онемогућава да саме спроведу мере за јачање своје економије – док истовремено не постоје могућности за трансфер средстава којима би се надоместили ови недостаци.

    Управо зато је, наводи магазин „Економист“, Ангела Меркел и била принуђена да „направи убедљиво највећи компромис“. Портал „Политико“ појашњава да је она то морала да учини јер би потапање, на пример, италијанске привреде имало катастрофалан утицај и на немачку привреду, те је зато и одлучила да поднесе жртву коју руска агенција „РИА новости“ у својој анализи пореди са „плаћањем репарација које приличе поразу у правом рату“.

    „Ово је за Немачку изнуђен потез, кога она одлаже још од кризе 2008.“, напомиње Ђорђе Ђукић. „Садашњи систем је неодржив, а досадашњим потезима Европске централне банке, којима се вештачки одржавају ниске и негативне каматне стопе, куповано је време и проблем је само одлаган а није решаван. Тим више што су, због тако ниских камата, пензиони фондови и осигуравајуће куће принуђени да новац улажу у ризичније инвестиције који доносе већи принос, што може да има катастрофалне последице по систем у случају ломова на берзама. Баш као што је то био случај 2008. године.“

    Оптимисти попут Волфганга Ишингера предвиђају пак да ће  план о заједничком задуживању бити „катализатор суштинских промена“ у ЕУ и „први корак ка дубљој интеграцији која ће трансформисати Европску унију у глобалну силу у спољној политици и безбедносним питањима“.

    „Јасно је да, у свом садашњем облику, ЕУ не може да игра озбиљнију улогу у глобалним оквирима“, коментарише Слободан Зечевић. „И зато ће, ако постоји намера да ЕУ опстане, у наредном периоду морати да буде продубљена интеграција, за почетак, унутар еврозоне. У супротном ће Италија, или Шпанија, кренути својим путем, јер, зашто би остајале у систему у коме стално губе?“

    „План Ангеле Меркел и Емануела Макрона ће вероватно бити реализован и у извесној мери ће амортизовати ударе предстојеће кризе. Међутим,“ закључује Ђорђе Ђукић, „фундаментални фактори неравнотеже у еврозони, и све оно што може да изазове будуће ломове, и даље ће остати неразрешени. Без стварања дубље, фискалне уније, све ово што се чини представља само финансијску алхемију. Нормализација каматних стопа, међутим, мораће да наступи, а цех губитака који су у међувремену наступили платиће на крају порески обвезници.“

    Прочитајте још:

    Тагови:
    ЕУ, Емануел Макрон, Ангела Меркел, Нови спутњик поредак
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога