Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    163727
    Пратите нас

    Ако је Благоје Јововић извршио атентат на Анту Павелића и ранио га, што је две године касније довело до поглавникове смрти, онда „он спада у ред великих антифашиста какав је био гроф Клаус фон Штауфенберг, који је покушао да убије Хитлера“.

    Ово је изјавио за Спутњик историчар Чедомир Антић, професор на Филозофском факултету у Београду, поводом јавне полемике која је покренута око тога да ли Јововић заслужује улицу у Београду.

    У бурној реакцији јавности на најаву преименовања појединих београдских улица, оно што се чинило најнеспорнијим, испало је — најспорније. Намера градских власти да једну земунску улицу назову по Благоју Јововићу, атентатору на усташког поглавника Анту Павелића, осудила је историчарка Дубравка Стојановић.

    Србин није херој ни кад пуца на злочинца Павелића

    Професорка Филозофског факултета у Београду оценила је да би давање улице Благоју Јововићу значило да „Београд подржава узимање правде у своје руке, слави крвну освету, убице и насилнике“.

    Павелић није, нажалост, одговарао пред судом за своје монструозне злочине. Али, славити његовог убицу и то на улицама главног града је порука да у случајевима када правда није била достижна, имамо право да је сами спроведемо оружјем. То је нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ’око за око‘ и слање поруке да је свако насиље дозвољено“, рекла је Стојановићева.

    Благоје Јововић ранио је Павелића 10. априла 1957. године у Аргентини. Од последица рањавања хрватски поглавник умро је две године касније у Шпанији. До 1998. године није се знало да је Јововић, који је у Другом светском рату био припадник Равногорског покрета, био атентатор на Павелића.

    Непознати великан антифашизма заслужује важну улицу

    Антић каже да не знамо много о атентату на Павелића и подсећа да се све до краја деведесетих није знало ко га је извршио, а до тада су се „такмичили стари, пензионисани удбаши да себе представе ако не као извршиоце, онда као креаторе или налогодавце тог чина“.

    Он подсећа да се Павелић никад није одрекао нацистичке идеологије, водио је један од најкрвавијих режима људског рода и био је једини Хитлеров савезник који га није издао.

    „Онај који мисли да је то неки пренагљени чин, неко варварство, да то доприноси мржњи Срба према Хрватима и Хрвата према Србима, као што доприноси подизање споменика усташком терористи Барешићу, или нема добру намеру или нема добру информацију. Мислим да и њега и атентаторе који су убили Секулу Дрљевића, црногорског усташког поглавника, треба памтити и почаствовати их тиме што би имена улица, и то важних улица, понеле њихова имена“, истиче Антић.

    Он додаје да је додељивање улице почаст и Благоју Јововићу и његовој породици „коју је он ставио у велики ризик, јер су усташе биле и остале делатна терористичка организација“.

    Слободарски чин на трагу Мосада

    Иако се после иступа Дубравке Стојановић у јавности појавило поређење Јововића са Гаврилом Принципом, Антић сматра да та паралела баш и не стоји. Принцип је био млади револуционар који се залагао за слободу српског народа и Југословена и широк спектар модернизаторских реформи и он је свакако у једној земљи у којој је 70 одсто грађана било у колонијалном или још горем положају, имао право да изврши атентат.

    „Принцип је то учинио у миру, усред бела дана, тако што је стицајем несрећних околности против своје воље убио и супругу Франца Фердинанда, грофицу Софију. На другој страни, Благоје Јововић је један осветник који је узео ствар у своје руке. Зар такве приче не представљају читав један жанр у Холивуду? То што је учинио Јововић, представља једно настојање које је у случају Израела и јеврејског народа било схваћено као добро“, наглашава Антић.

    На питање да ли се израелски Мосад тих година бавио ликвидацијом нациста које није могао да спроведе правди, Антић каже да се професионално није бавио тим случајевима, али да не сумња да их је било.

    Тероризмом против тероризма

    Оно што је много важније, јесте да су они били спремни да изврше акције које су биле терористичке да би спречили тероризам, сматра наш саговорник и додаје да је у крајњој линији и сама отмица Ајхмана била терористички чин.

    Ако бисмо пошли од тезе да људи треба да одговарају пред судом, зашто онда Израелци нису ишли и замолили аргентинске власти да суде Ајхману, пита се Антић.

    „Не видим уопште потребу да се српски народ на тај начин морално духовно и интелектуално кастрира да би некоме одговарао и да би увек био крив. Увек је крив. Крив је кад га погине милион у одбрани своје отаџбине, крив је кад брани своје најближе, увек је крив, а зато Белгијанац није крив кад убије 4 милиона становника Конга“, каже Антић.

    Према његовим речима, комунисти очигледно нису хтели да суде Анти Павелићу и зато је добро што смо имали појединце као што је био Благоје Јововић и група која је убила Секулу Дрљевића и ми бисмо те људе морали да памтимо, јер „такви појединци су со једног народа и без њих једна нација не може постојати“.

    Тагови:
    Адолф Хитлер, Анте Павелић, атентат
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога