Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    936714
    Пратите нас

    Фундаменталне промене одвијају се у Кини, а у њиховом центру стоји председник Си Ђинпинг. Он се, упозорава портал „Политико“, у намери да „Кину претвори у суперсилу која ће доминирати на глобалној сцени (...) драматично удаљава од основних принципа на којима је политика ове земље почивала деценијама“. И зато постаје „најопаснији човек на свету“.

    Иако актуелни председник „у многоме звучи као његови претходници“ због тога што нагласак ставља на „миран развој“, опомиње „Политико“.

    Кина коју Си предводи другачија је од Кине из деведесетих и двехиљадитих година, када су се лидери САД и Европе надали да ће намамити Пекинг на отварање и на мирну и демократску интеграцију у глобални поредак кога је створио Запад“.

    Примедбе „најопаснијем човеку на свету“

    Списак замерки на Сијево понашање, које Запад треба да има због тог његовог одбијања да му се подвргне, дугачак је колико и очекиван. Спорно је, практично, све што Си Ђинпинг чини; од подршке коју пружа кинеској индустрији у освајању нових технологија, преко укидања ограничења броја председничких мандата и стања људских права у Хонгконгу и Синкјангу, до иницијативе „Појас и пут“ и подршке „нелибералним владама“ у Ирану, Венецуели и Белорусији.

    И зато, борбено позива портал „Политико“, „европски лидери више не могу да приуште игнорисање агресивне ауторитарности Пекинга“, све иако су неки од њих „паралисани страхом од осветничког комунистичког режима који би могао да нанесе штету економским интересима њихових земаља“; ово тим пре што ће импликације споменутих фундаменталних промена у Кини „обликовати глобалне односе у деценијама које су пред нама“.

    Ново дно

    Имајући овакву атмосферу дубоког неповерења у виду, можда и не треба да чуди што је, овог понедељка, дуго очекивани виртуелни самит лидера Европске уније и Кине завршен без нарочитих резултата, тако да утицајни тинк-тенк „Бројгел институт“ оцењује да самит ничим није оправдао своје одржавање, али је зато показао да су „односи ЕУ и Кине досегли ново дно“.

    И кинески „Глобал тајмс“ признаће истим поводом да су се „у последње две године разбуктале контрадикције између Кине и Европске уније“, а „Вол стрит џорнал“ указује и на једно од могућих објашњења: „Кина, некадашњи партнер Немачке у расту, претвара се у ривала”.

    Посланици аплаудирају председнику Кине Си Ђинпингу на почетку седнице парламента у Пекингу
    © AP Photo / Mark Schiefelbein
    „Кинески председник није најопаснији човек на свету, он је опасан по нечије политичке и економске интересе. Раст утицаја Кине смањује утицај других земаља“.

    Шта је изазвало ово ривалство, и какве ће бити његове последице? Насупрот томе, које су четири области сарадње дефинисали Кина и Русија на недавном састанку својих шефова дипломатије, Ванг Јиа и Сергеја Лаврова? Да ли је Си Ђинпинг заиста најопаснији човек на свету, и шта он заправо смера?

    Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали Милорад Денда, некадашњи дописник наших медија из Пекинга, и дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.

    Сорошева оптужба

    Кинески председник није најопаснији човек на свету, он је опасан по нечије политичке и економске интересе, каже Милорад Денда и подсећа да је „први хитац“ ка кинеском председнику, проглашавајући га за глобалну опасност, упутио Џорџ Сорош у Давосу у јануару прошле године.

    „Раст утицаја Кине смањује утицај других земаља“, објашњава Денда, „а своју снагу и моћ Си црпи из чињенице да предводи најмногољуднију земљу на свету, која ће релативно ускоро постати и водећа светска економија и која предњачи и у улагањима у технолошки развој и пружа руку сарадње осталим земљама. Они што стрепе од таквог развоја Кине заправо се плаше за своје досадашње привилегије и монопол који су имали“.

    Тај страх од губитка позиција, напомиње Борислав Коркоделовић, додатно је сада подстакнут и тиме што је „у овој грозној 2020. години Кина успела да постигне два огромна успеха — она завршава процес елиминације екстремног сиромаштва, што је епохалан догађај за читаво човечанство, и спрема се да на тржиште избаци чак четири вакцине против Ковида-19, из чега може да се види колико је та земља технолошки узнапредовала“.

    Системска разлика

    „Управо је пандемија Ковида-19 показала оштру разлику између два система, кинеског који је са болешћу успео да се избори на организован и ефикасан начин, а са друге стране оклевање, несналажење, огромне жртве и неуспех тог такозваног либералног западног система који с овим искушењем није могао да се избори на прави начин... Као покушај одговора на ову непријатну ситуацију, појачана је антикинеска кампања у западним медијима“, указује Милорад Денда, и наглашава:

    „Кина не жели да замени САД на месту светског хегемона као што је оптужују. Она не покушава, за разлику од САД, да свој модел уређења државе и друштва наметне другима, већ, напротив, настоји да све оно што је најбоље код других интегрише у свој модел развоја“.

    Притом, објашњава Борислав Коркоделовић, „Кина и сама признаје да још није у стању да материјално предводи човечанство, сматрајући себе земљом у развоју којој је потребно још тридесетак година мирног напретка да би до 2049, на 100. годишњицу проглашења НР Кине, постала развијено друштво у сваком погледу. 'Грех' Си Ђинпинга можда се састоји у томе што је ове процесе убрзао. И што ће, према проценама ММФ-а, бити једина велика земља која ће ове године забележити позитиван привредни раст, у доброј мери и захваљујући великим улагањима државе у своју индустрију. И то је још један доказ успешности овог система“.

    Сарадња Русије и Кине

    Одличну илустрацију промена које су у току доноси ових дана „Вол стрит џорнал“, откривајући да Кина убрзано сустиже Немачку у области у којој је она доскора суверено владала, у производњи индустријске машинерије.

    С тим у вези цитиран је Норберт Ретген, председник Комитета за спољне послове Бундестага, иначе близак сарадник канцеларке Ангеле Меркел, који нерасположено признаје да је „Кини потребна Немачка само док Немачка има технолошку надмоћ. Плашим се да то време пролази. Кина напредује у стицању технолошког лидерства, а ми стагнирамо“.

    Истовремено, управо развој науке и високих технологија представља једну од четири главне области сарадње Кине и Русије које су на важном састанку одржаном прошлог петка дефинисали министри Лавров и Ванг Ји.

    Преостале три односе се на њихову сарадњу у борби против Ковида-19, на јачање синергије пројеката „Појас и пут“ и Евроазијске економске уније, и на заштиту међународне правде и мултилатерализма.

    „То је наставак дугорочне стратешке сарадње две најважније силе на простору Евроазије, али“, закључује Милорад Денда, „и њихов заједнички одговор на растућу антикинеску и антируску помаму на Западу, јер и Москва и Пекинг схватају да заједно томе морају да се одупру“.

    Прочитајте још:

     

    Тагови:
    Си Ђинпинг, Нови спутњик поредак, Кина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога