Слушајте Sputnik
    Анализе и мишљења
    Преузмите краћи линк
    Пише
    11151
    Пратите нас

    Нобеловац Петер Хандке писао је о распаду Југославије још од словеначког рата 1991. године. Због есеја „Првда за Србију“ био је, као и наша земља, изложен тешкој неправди а они који су га нападали радили су то по моделу пигмеја који кад ухвате неког вишег од њих, прво му сломе цеванице да га спусте на њихову висину, а после га поједу.

    Књига сабраних есеја о Југославији нобеловца Петера Хандкеа – „Историја иза приповести“ коначно се појавила пред српском читалачком публиком. „Историја иза приповести“ садржи осам Хандкеових есеја написаних од 1991. до 2011. године, а наслов српском издању дао је сам Петер Хандке.

    Небојша Грујичић, уредник часописа „Модерна времена“ и један од приређивача књиге „Историја иза приповести“, каже за Спутњик да се Петер Хандке супротставио лажима и „полуистинама које су нарасле у опасне лажи о Југославији“.

    То се дешавало у финишу хладног рата „где је Берлински зид пао Југославији на главу, а цех главног кривца за распад државе приписан је Србији. Хандке мисли да то није фер и зато у есеју „Опроштај сањара од девете земље“ говори о свом односу према Југославији, о словеначком рату, о аветима из прошлости из Првог или Другог светског рата, односно „аветима из ормара које су се појавиле да би растуриле ту шаролику заједницу“.

    „Хандке је сматрао да је цена растурања Југославије превисока а разлози за њено растурање пренадувани“, истиче Грујичић.

    Пигмеји му ломили ноге да би га свели на своју висину

    После објављивања есеја „Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине“, с поднасловом „Правда за Србију“ 1996. године, Хандке се нашао на удару критика, а полемике о његовом лику и делу поново су се разбуктале прошле године кад је добио Нобелову награду за књижевност.

    Његов издавач Зуркамп био је принуђен да састави документ од 40 страна да одговори на „гомилу лажи и будалаштина које су писане о њему“, подсећа Грујичић и додаје да је „прошао сву етикецију која у новинарском руксаку постоји“.

    „Он туче жену, мама му је нациста, он је копиле, фашиста, антисемита, не зна се шта је све измишљено и то је потпуно фасцинантно. То подсећа на она пигмејска племена, која како је неко рекао, кад ухвате некога ко је већи од њих, најпре му сломе потколеницу да би га свели на своју висину па га онда поједу. Та количина будала која се јавила је потпуно фасцинантна. Неко ко је читао Хандкеа види да ти људи који му суде нису ни отворили неку његову књигу“, каже Грујичић.

    Неправда за Хандкеа – паразитирање на ратовима деведесетих

    Према његовим речима, постоје два нивоа напада на Хандке, наш локални и европски, који се међусобно допуњавају, производе један други и живе један од другог.

    Код нас постоји једна врста феномена паразитирања на том рату и распаду Југославије и редистрибуцији кривице за њен распад, што траје до дана данашњег – 30 година. Феномен паразитирања на рату за југословенско наслеђе Грујичић објашњава примером из Црне Горе.

    У Подгорици је почасни грађанин Стипе Месић тако да је интерпретација историје распада Југославије у одређеним круговима таква да је Стипе Месић хтео да сачува Југославију али му Милошевић није дао“, истиче наш саговорник.

    Постоји гомила лажи око распада Југославије и разлога за редистрибуцију кривице. Хандке није написао „Невиност за Србију“ нити је писао о Србима и самом Милошевићу као невиним јагањцима који нису зла видели ни починили.

    „Али не ради се уопште о томе, већ о томе да ли је твој интерес или је твоја професија паразитирање на рату, перпетуирање тог ратног стања где ћеш као лешинар да правдаш своје изборе из '90, '91, '14, '45... И зато постоји једна велика неправда за Хандкеа да се он оптужује за било шта што има везе са ратом“, истиче Грујичић.

    Поређење Хандкеа са Кнутом Хамсуном – чиста свињарија

    Др Јан Красни, истраживач Института за друштвене и хуманистичке науке у Тјумену у Сибиру и преводилац есеја „Кукавице из Велике Хоче“ додаје да се често постављало питање да ли је Хандке данашњи Кнут Хамсун, норвешки нобеловац симпатизер нациста, што је „једна свињарија“.

    „То је једна свињарија. Као да је Хандке нациста који брани геноцид. То је таква замена теза, то је тако неукусно, то је чиста свињарија“, сматра Красни.

    Подсећа да се у једном од својих многобројних интервјуа где покушава да објасни своју позицију Хандке изјашњава против једнодимензионалности, против једносмерне комуникације медија где нам саопштавају како свет ради и шта се у ствари дешава, а заправо саопштавају своје мишљење.

    „Битно је сетити се да Хандке заступа управо супротне вредности убиствима или злочиначким режимима - он заступа управо вредности хуманизма. Заступа способност човека да преиспита да ли је саопштена стварност – права стварност. Мислим да је то јако битно поновити и да се то не може доста пута поновити“, закључио је Красни.

    Прочитајте још:

    Тагови:
    Југославија, Србија, Петер Хандке
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога