Београд-3°C
Ниш-3°C
Слушајте Sputnik
    Теле на ражњу

    Кад се волови охладе

    © Фото: Youtube/HILMO ČOKO
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    0 120

    Дан после Празника рада освануо је тмуран, хладан и кишовит, а за остатке онога што се некад звало радничком класом нови дан се разликује од осталих дана у години само по нешто тежем мамурлуку.

    За све слојеве српског друштва који би се могли назвати радничком класом, сваки дан је и тмуран и хладан и кишовит, праћен главобољама изазваних мамурлуком. С том разликом, што је мамурлук 2. маја најчешће изазван конзумацијом пива уз првомајски роштиљ или уз месо већ традиционалних волова са ражња.

    Осталих дана у (свакој) години главобоље су изазване лошим стандардом, страхом од губитка посла (ретких срећника који га имају), мобингом тзв. менаџера, бесперспективношћу…

    Понављачи фарсе

    Као и претходних година, мањи проценат синдикално органиованих радника је протестовао, без икаквог успеха, док се велика већина радничке класе одала роштиљању, окретању волова на ражњу и дружењу у природи.

    Да не буде забуне, првомајски уранци су одавно постали део традиције на просторима бивше Југославије и ту нема ништа лоше. Напротив. Проблем је што су такви уранци имали смисла у Титовој Југославији кад је, званично, радничка класа била на власти а земља развијенија од многих западноевропских.

    Оно у шта су се претворили уранци од 90-их до данас најбоље је описао Маркс пре близу 200 година: „Историја се први пут понавља као трагедија, а други пут као фарса“. Ми нашу фарсу понављамо већ више од две деценије.

    И Милано и Авала

    И док смо ми понављали ту фарсу до изнемоглости, за то време су се у развијеном свету синдикално организовани радници, који су од у односу на српске заштићени као бели медведи, сваког 1. маја организовали озбиљне демонстрације, неретко и рушилачког типа.

    Један од немачких синдикалних лидера је у преткризним годинама рекао да су рушилачке демонстрације подсетник владајућој класи шта ће је снаћи уколико покуша да смањи већ освојена права.

    А онда је дошла светска економска криза и полако су радници губили права и у развијеном свету, о Србији да не причамо. Протести су све ређи и све мање рушилачки, тако да се јучерашњи, насилнији могу набројати на прсте једне руке.

    Ипак, оно што је заједничко јучерашњој прослави Прзника рада у Србији и у свету су паљевине у Милану и на Авали, с тим што је у Италији групица анти-глобалиста запалила неколико луксузнијих аутомобила протестујући против изложбе „Експо 2015", док је на Авали несавесни роштиљџија запалио шуму.

    Мучнина

    Првомајска порука коју су добили радници и у Србији и у свету није ни мало оптимистична. С тим што је порука радничкој класи у Србији међу депресивнијим.

    Половина младих и незапослених могла би је прочитати као — да дипломирам, па да емигрирам. Под условом да студирају неки од још увек пристојних (државних) факултета или да имају чланове блиске фамилије у некој од „перспективних" земаља који им могу средити папире.

    Осталима преостаје да се „политички активирају" у некој од странака које се из петних жила боре против „политичког запошљавања" у нади да ће добити било какав државни посао. Јер, у земљи Србији, запослени у државној служби су, у односу на колеге из приватног сектора, заштићени као већ поменути бели медведи.

    Уз главобољу зазвану мамурлуком после првомајског пијаначења, радничкој класи данас остаје горак укус устима. Као после доручка сачињеног од остатака првомајске гозбе. Месо вола са ражња, првомајског специјалитета, кад одстоји 24 часа претвара се у жилаву, безукусну масу коју је немогуће сажвакати и која изазива озбиљне гастро-ентеролошке проблеме.

    Тагови:
    синдикати, први мај, Радници, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога