Слушајте Sputnik
    Руке на тастатури

    Друштвене мреже: Убиј, закољи, да другачији не постоји

    © AP Photo / Damian Dovarganes
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    378
    Пратите нас

    Коментари на интернету једнаки су добацивању или насиљу на улици. Правници тврде да они који на мрежама отворено подржавају, лајкују и шерују садржаје због којих може кривично да се одговара, подлежу закону као да су исто то урадили и у стварном, односно невиртуелном свету. Али је пракса другачија.

    Последња међудржавна спорења између Хрватске и Србије узрокована хрватским затварањем граница довела су до појачаних тензија на друштвеним мрежама на интернету. Непримерене и неодмерене изјаве хрватског премијера Зорана Милановића иницирале су у српској штампи насловне стране на којима је коришћен, у најмању руку, увредљив речник.

    Ако пак говоримо о коментарима људи на друштвеним мрежама, онда је вулгарног и екстремно увредљивог речника било на обе стране. Могли смо да прочитамо онолико говора мржње да би, ако би то било нешто квалитетно што би могло да се извози, обема државама небројено пута порастао спољно-трговински дефицит.

    Места на којима се овакав вид „комуникације“ појављује су друштвене мреже, блогови, форуми, портали, коментари испод разних чланака или постови које људи јавно објављују на интернету.

    Неслагање, ругање и понижавање због националне припадности, сексуалне оријентације, боје коже или политичких ставова су свакодневне појаве, а последице буду охрабривање да неко то у страном свету и примени па некога убије или повреди.

    Нема разлике између Фејсбука и улице

    Стручњаци указују да је говор мржње на интернету рефлексија говора мржње који постоји у друштву. Они посебно истичу да друштво не би смело да не реагује на овакве појаве. Такође, доста њих указује да је веома важно подићи свест људи да су коментари на интернету једнаки добацивању или насиљу на улици.

    За оне који причају сами са собом на улици или вичу у празан простор, добацују пролазницима или пљују друге кажемо да нису здрави. Склонимо се у страну, а неке и пријавимо полицији. И сви до једног такве поступке осуђују.

    Међутим, кад се такве ствари дешавају у онлајн-свету, онда они који то чине имају и следбенике или оне који их бодре у томе и који се на једну увреду надовезују другом. Као да се тркају ко ће више и даље да пљуне. Они доживе благу осуду а пристојан свет се склања.

    Анархија која се шири

    Интернет је, иначе, најслободнији медиј комуникације и као такав привлачи све, али баш све. Ту нађете постове, коментаре, статусе којих се не би постидео ни неки академик. Но, пречесто налетите на свакојаки коров који је баш у тој слободи нашао плодно тле за бујање. Такви су на становишту да је демократија једнако анархија и да је све дозвољено.

    Читајући коментаре испод текстова на интернет порталима, полемике на форумима или реакције на неку објаву на Фејсбуку, имамо прилике да видимо обиље порука које се и у буквалном смислу своде на: убиј, закољи, да други и другачији не постоји. Према било којем питању и због било које теме. Интернет обрачуни са неистомишљеницима нису ни „п“ од полемике. Ако се усудимо да помислимо да се нешто такво дешава док причају на улици, кафићу или канцеларији, било би и крви и срче до колена.

    Истраживање портала са простора бивше Југославије из јуна ове године показало је да у просеку сваки пети коментар садржи елементе говора мржње. Најчешће су на мети припадници националних и сексуалних мањина. Слично је и на друштвеним мрежама. У свим овим државама постоје законом прописане казне, али се у пракси тешко спроводе.

    Све „јуначина до „јуначине

    Један од великих проблема је анонимност. Они који шире мржњу често су сакривени иза лажних имена и фотографија. Те умишљене јуначине ће сваком (пре)судити забрањивањем да мисли другачије од њега, или претњом.

    Правници констатују да они који на мрежама отворено подржавају, лајкују и шерују садржаје због којих може кривично да се одговара, подлежу закону као да су исте радње урадили и у стварном, односно невиртуелном свету. Културолози и комуниколози, с друге стране, овакве појаве и дешавања објашњавају тиме да друштва на простору бивше Југославије нису традиционална већ транзициона.

    Сви знамо да се људи не рађају са мржњом већ да се она на неки чудан начин учи, тачније усађује под утицајем разних фактора. Према истој логици, исто тако могло би да се научи да тога не буде, а само један од метода су казне. Много је важнија едукација и интернет кампање чији је циљ указивање на проблем које производе „силе мрака“.

    Никако не смемо помислити да је читав интернет овакав и да су сви људи на њему насилни. Интернет је незамисливо велики и неупоредиво више је квалитетног садржаја и пристојних људи са сувислим ставовима. Али случајеве говора мржње посебно апострофирамо јер је она, као и свака прљавштина, видљивија и за друштво много опаснија.

    Тагови:
    говор мржње, затварање, границе, Интернет, Зоран Милановић, Србија, Хрватска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога