Београд+ 12°C
Ниш+ 8°C
Слушајте Sputnik
    Драшковић: 9. март је и дан трагике јер се такорећи ништа од тих идеала и снова није остварило

    Драшковић од Руског конзула до Жена у црном

    © AFP 2017/
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    1536781311

    Кад лидер и књижевник оптужи патријарха Иринеја, Кину и Русију, да ли је оптужио и своје књиге или су оне поодавно од њега побегле?

    „Цео свет се данас пита: шта ће бити са Косовом? Питање не гласи: шта ће бити са Косовом, него шта ће бити са нама? Ако може бити реке без извора, биљке без корена или куће без темеља, онда може бити и Србије и Срба без Косова. Тамо нам је рођено и створено све што нас чини народом и државом… Кад Србије није било, Срби су, неколико векова, грејани сећањем на Косово и опстали као нација само захваљујући Косову које су носили у својим срцима… Косово је данас највећи и свеопшти српски чемер. Горчина коју гутамо мора постати лек. Да бисмо се утврдили на Косову, Косово мора да се утврди у нама…“

    Већина вас препознаје да је су ово реченице Вука Драшковића, некадашњег краља тргова и улица и у време кад је ово написао неприкосновеног лидера опозиције. Те, не тако далеке, 1998. године у „Српској речи“, новинама Српског покрета обнове, изашле су ове мисли које одзвањају.

    „Међународни суд правде у Хагу пресудио је да проглашење независности Косова није противно ни међународном праву ни Резолуцији 1244 СБ УН, али се две сталне чланице СБ, Русија и Кина, посебно Русија, противе укидању Резолуције 1244. Због њихових стратешких интереса, за њих је, на Косову, и сада, 10. јуни 1999. године.“

    И овај цитат је такође написао Вук Драшковић, данас, 17 година после у дневнику Данас. И ове речи одзвањају, али у супротном, готово деструктивном правцу. А тек одзвања кад Драшковић настави:

    „Велика је и силна држава Кина, која нам, уз Русију, у СБ УН, ’чува‘ Косово у Србији. За озбиљно промишљање је и да ли је, баш, пријатељски када вас неко подстиче да браните оно што немате, уз ризик големи да пострада и оно што имате?“.

    Који Вук је Вук

    Да, после овог поређења које смо навели, сви се питају који је прави Вук? Онај који говори да је Косово „наш Јерусалим, наша Гора Сионска, наш Зид плача и наша стална Голгота, на којој бивамо разапињани и на којој васкрсавамо“ или овај данашњи који казује да „грађанима Србије мора бити предочено и шта ће све бити угрожено, и то најдраматичније, ако одлуче да подижемо косовски зид према ЕУ и Западу“.

    Лично би Драшковић рекао да је он исти, да исто мисли и јуче и данас, да је народу увек говорио истину, па то чини и сада. Можда за неке друге ствари и може реторички да се измигољи, али упозорење да утврдимо Косово у нама — никако није исто као и терање Косова од нас.

    Ако пак каже да само констатује чињеницу да је Милошевићев апарат и не–знамо–још–ко отерао Косово, таква опаска опет не стоји, јер нас је исти тај Драшковић учио да Косово не може бити отерано. Бар не из нас.

    Велика мана Драшковићевог најновијег текста је у недостатку одговора: а шта Србија добија ако не подигне косовски зид? Ако већ прича о суштини, Вук би требало да зна да су суштина интеграција стандард, закони, норме, односно да је Европа средство, а не циљ. И сам себи сврха.

    Суштински се намећу и наредна питања, упућена књижевнику лично.

    Да ли се терањем грађана Србије да се одрекну Косова, Вук Драшковић одриче и својих књига? Или ће пре бити да његове књиге трчећи беже од њега?

    Сиктер Ефендија из „Ножа“ се, претпостављамо, осамио и нариче, Илија Југовић гледа и не верује шта говори његов творац, а најгоре је чини се професору историје Љубу Божовићу у Српској улици у Ђаковици, који је изнад врата своје куће имао натпис: „КОНЗУЛАТ ЦАРСКЕ РУСИЈЕ, конзул Иван Стјепанович Јастребов“.

    Роман „Руски конзул“, са Божовићем и Јастребовим као главним ликовима, трагедија је о страдању читавог народа, како од Албанаца тако и од комуниста на Косову. Зато често овај роман зову и „Роман о Косову“. Написао га онај Вук Драшковић.

    Шарл де Гол овде не станује

    А данас романи пишу Вука Драшковића. Данас Вук Драшковић, једнако као што професор Божовић умишља да је у њега ушла душа некадашњег конзула царске Русије у Призрену Ивана Стјепановича Јастребова, тера душу Шарла де Гола да уђе у њега. Авај, проблем је што нити је Алжир једнак Косову нити у Драшковићу има ичег генералског и деголовског.

    Међутим, човек воли да је у центру пажње. Тако је, сећате се, ономад хтео да буде Милош Обреновић, па је љубио руку Медлин Олбрајт. Потом је под руку на конвенцији коалиције „Преокрет“ пре неколико година водио Латинку Перовић. Негде у међувремену између Олбрајтове и Перовићеве је опет пробао да се разликује од целог света, па је упоредио Србију после НАТО агресије са Аустријом из Првог и Немачком из Другог светског рата. И најзад ово данашње, кад му текст личи на мотивационо писмо приликом учлањења у организацију „Жене у црном“.

    „Патријарх српски говори: ’Србија без Косова је труп без главе‘. То значи да је Србија мртва, да је нема, већ 15 година. Србија је у мукама, и то великим, али је Србија, и без изгубљеног Косова, жива, хоће и мора да живи“, констатова данашњи Вук.

    Онај стари Вук Драшковић би, чврсто верујемо у то, запитао: Где се изгубио образ? Где је нестао стид? Завапио би: где је међа Вуче?

    Тагови:
    признавање, Жене у црном, УНЕСКО, УН, СБ УН, Патријарх Иринеј, Слободан Милошевић, Вук Драшковић, Косово и Метохија, Кина, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога