Слушајте Sputnik
    Рат

    Шта да очекујеш када те Американци спасавају

    © Фото : Pixabay
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    1710

    У четвртак је обележена 17. годишњица НАТО агресије. У четвртак је Хашки трибунал осудио првог председника РС Радована Караџића на 40 година затвора, поред осталог, и због геноцида у Сребреници — злочина који је САД послужио да формулише доктрину Р2П која ће потом бити искоришћена као паралегални основ за „хуманитарне“ војне интервенције у света.

    Тим поводима, „Спутњик интервју“ се бавио америчким глобалним интервенционизмом и хуманитарним бомбардовањима. Да ли је америчка спољна политика вођена високим моралним начелима, или се тим моралним начелима и хуманитарним побудама само сакривају амерички интереси као главни узрочник њиховог интервенционизма? О томе су за Спутњик говорили председник НВО Историјски пројекат Сребреница Стефан Каргановић и доцент на Правном факултету у Београду Милош Јовановић.

    Да ли су нас Американци 1999. године бомбардовали зато што су хумани, како би спречили наше злочине над Албанцима, или пак, као што су неколико година касније навели Строб Талбот (заменик америчког државног секретара у администрацији Била Клинтона) и његов сарадник Ед Норис, интервенција није имала везе са Албанцима, већ је изведена зато што Србија није желела да спроведе „захтеване друштвене и економске реформе“?

    „Тачнијим ми се чини објашњење које нуди Строб Талбот. Не само зато што је он по положају врло компетентан да се о томе изјашњава, већ је, ако то нешто значи, на универзитету био и цимер Била Клинтона, што значи да је он имао и директну линију ка самим врховима власти и могао је да прати начин размишљања на том нивоу. Друга хипотеза, о хуманитарној бризи за Албанце, најблаже речено је смешна и детињаста. Да је њихова интервенција заиста била хуманитарна, макар на Косову Американци не би употребљавали осиромашени уранијум који је оставио трајне последице за већинско становништво тамо, а то нису Срби него Албанци… Другим речима, наводне хуманитарне разлоге за НАТО интервенцију одбацио бих као пропагандне“, каже Стефан Каргановић.

    Хуманитарни разлози били су само изговор за НАТО агресију, слаже се и Милош Јовановић, проналазећи јој друге разлоге:

    „Тада је униполарни свет био на свом врхунцу, и требало је свету показати да се не сме шалити са једином преосталом суперсилом. Требало је, такође, показати и да НАТО итекако има разлоге да опстане и да постоји. Требало је демонстрирати и неспособност Европске уније да сама реши проблем, и вероватно је ту био и читав низ других геополитичких и чисто политичких разлога. Хуманитарна интервенција је само добро дошла као изговор и покриће за голу политику силе… Уосталом, да су САД и њихови савезници хтели да косовски проблем реше мирним путем, могли су, а све што су учинили, учинили су да до рата дође.“

    Основе за тако образложену косовску интервенцију НАТО–а, моралним разлозима дакле, постављене су четири године раније, када је после масакра у Сребреници и формулисана споменута доктрина Р2П.

    Каргановић каже да се Сребреница користи на неколико нивоа, а да је један од тих нивоа њено коришћење као моралне подлоге за доктрину хуманитарног интервенционизма, која је само плашт за спровођење интереса друге врсте.

    „Укратко, теза каже да се у Сребреници, непажњом и нејединством западних сила, догодио геноцид, што нас морално обавезује да никада више не дозволимо да се нешто слично понови. Сребреница је дакле родно место хуманитарног интервенционизма, који је први пут био примењен на Косову, то јест против СР Југославије. После тога имамо и низ других ситуација у којима је коришћен сличан механизам — у Ираку је Садам Хусеин био оптуживан да отровним гасом убија Курде којима је онда морало да се притекне у помоћ, уследила је Либија у којој је Гадафи тобоже претио да ће да побије све своје противнике у Бенгазију, па је Хилари Клинтон, у својству државне секретарке, рекла да не смемо да дозволимо да се Сребреница понови у Либији…“, истиче он.

    „Хуманитарне“ интервенције САД и њених савезника које су уследиле после 1999. године, напомиње Стефан Каргановић, резултирале су огромним бројем мртвих.

    „У Либији је, у сукобима и ваздушним ударима НАТО–а, побијено, процењује се, око 50.000 људи. У Ираку — конзервативна процена — око милион људи. Сирија, за сада, 250 до 300.000 људи. То је људски биланс тих ’хуманитарних интервенција‘, којих не би било под тим псеудо-моралним оправдањем да није било злоупотребе Сребренице у политичке сврхе“, истиче он.

    Управо догађаје у Сирији — у којој је такође припреман терен за још једну америчку хуманитарну интервенцију коју је међутим спречила Русија, најпре дипломатски (2013. године), а затим и својим војним ангажманом две године касније, на позив легалних власти у Дамаску — Милош Јовановић види као преломне.

    „Свет очигледно излази из оног униполарног момента, у којем равнотежа снага не постоји. Први пут се после Хладног рата догодило да једна незападна сила војно интервенише ван своје територије. Сама чињеница да се то догодило показује да свет долази до уравнотежења, због чега се и појављује могућност праведног, или праведнијег решавања спорова. И, што је још важније, то је знак да ће се америчка спољна политика обуздати, јер сад против себе има силу какву није имала још од распада Совјетског Савеза… Руска интервенција у Сирији значајна је и са геополитичког аспекта, и са аспекта међународних односа, али и са аспекта малих држава каква је наша, јер нам пружа нешто већи маневарски простор“, закључује Јовановић.

    Тагови:
    НАТО, жртве, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога