Слушајте Sputnik
    Александар Вучић и Војислав Шешељ на преговорима око новог сазива Владе

    Незванично: Транскрипти разговора Вучића и Шешеља

    © Tanjug / TANJA VALIC
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    68665

    Војислав Шешељ и Александар Вучић, дугогодишњи политички саборци, сад велики политички противници, срели су се лицем у лице у Скупштини Србије, после осам година. Изјаве након 50 минута разговора су биле штуре, па смо морали да претпостављамо како је текао тај разговор. Пред вама су алтернативни транскрипти.

    — Којићу, изађи, рече Вучић свом шефу кабинета кад на вратима скупштинске просторије угледа самог Војислава Шешеља.

    „Опет носи оне кошуље са кратким рукавима, па још на њих кравату. Сећам се кад су оно Тома и он редово носили такве кошуље. Не смем да се смејем, није у реду. Замисли мене тако обученог, па мој стилиста Игор Тодоровић би ме у топ ставио“, мисли се мандатар за састав Владе Србије, кад га нешто прену.

    — Е, нека си отерао овог Динкићевог, шта има да слуша шта причам.
    — Здраво, Војо, како си?
    — Здраво, Вучићу. Како год да сам, боље сам него ти, који мораш да будеш добар са овим неоимперијалистичким олошем уместо да се окренеш мајци Русији.
    — Па био сам код Путина.
    — Видео сам, паметном доста. А ти знаш да сам ја…
    — Знам. И Којић није Динкићев, мој је. Једва сам нашао шефа кабинета, не може да ме прати нико.
    — Па ти мислиш да је мени било лепо ономад са Ацом Стефановићем, као генсеком странке. После сам узео тебе.
    — Не знам шта хоћеш да кажеш, да ће Којић… Ма не, лојалан је.
    — Ама, једном Динкићев, увек Динкићев.
    — Па онда би испало да сам и ја твој, а цео свет подржава наше реформе… Сад сам коначно свој. Поново либеро, поново либеро… (певљиво)
    — Немој ми те песме Жељка Јоксимовића, па кô да те никад нисам водио у кафану… Сећаш се… (почиње да пева) Има један кућерак, у Срему…
    — Зидан је од блата, из ината (нагласи Вучић ово „ината).
    — С погледом на јабланово грање.
    — И салоном, за плакање.

    Евоцирање, па планирање

    — Нећемо, вала, плакати, било је што је било, радикали су поново у парламенту… А ти, Вучићу, ако се одрекнеш Европске уније, можемо и у Владу.
    — Хоћеш шампиту, Војо, да кажем да донесу?
    — Е, нашао си где ћеш да частиш, што не зовеш у Мадеру на шампиту, а не овде за сићу…
    — Па…
    — Знам, знам, нећемо у Мадеру. Мада… Ако се окренеш Русији, можеш да дођеш до Батаје код мене.
    — Јој, не помињи. Је л′ Јадранка још прави оне кромпируше? Пође ми вода на уста.
    — Прави, прави, али ти ′оћеш са Микијем Ракићем да се дружиш.
    — Мики је, Бог да му душу прости, био мој пријатељ.
    — Био сам ти и ја кум.
    — Сам си, Војо, увек говорио да је то политика, умеће могућег. Види, сву власт имамо… Добро, још тај Врачар…
    — Јесам, јесам, и мене су подржавали многи кад су ми оно забрањивали књиге, па сам их се одрекао. Легитимно је то. Видиш како те много не нападам, сви мисле да смо се договорили, а ти знаш да нисмо већ да ти тако на дуге стазе узимам гласаче.
    — Одмах сам препознао, тако си оно Милошевићу…
    — Не помињи како сам Милошевићу… Боље споменик да си му подигао.
    — Дао сам предлог за Ђинђића.
    — Свашта, откуд и дођох.
    — Ти си кô Мићун, не могу само истомишљеници истомишљеницима споменике да подижу.
    — Кажем, где дођох… Лепо ми је Радета говорила…

    Један сто, две делегације, нас двојица

    — Да, бре, откуд ти сам?
    — Да би ти отерао Којића. Човече, учи на мојим и грешкама Дулета Вујошевића. Човек направио Жељка Обрадовића, ја тебе, немој ти Којића…
    — Какав сад Дуле Вујошевић? Шта опет инсинуираш? (темпераментно) Влада Србије је помагала и Звезду и Партизан једнако, чак је…
    — Вучићу, нема камера, причамо кô људи, добро је што је Звезда добра…
    — (усхићено) Наравно да је добра, вечерас је трећа утакмица финала, ако ми не избаксузираш…
    — Тај твој спорт ме увек нервирао. Дошао сам сâм јер је тако председништво странке одлучило.
    — Ма разумем те, и ови моји исто. Ништа не радим док се не консултујем са њима.
    — Ма разумем и ја тебе, где ћеш после на очи Небојши Стефановићу, ипак су то органи странке (смех, гласан).
    — (смех, гласан) Само се ти шали, није више потпредседник.
    — Сад си увео ове младе лавове… Пази, Вучићу, учи на мојим грешкама, нећу ти трећи пут рећи.

    Свему дође крај

    — Како ти је било у казамату?
    — Доста ми је тужне музике
        тужних прича и пјесама
        свелих ружа у прољеће…

    — (прекида Шешеља) И чемера с њених усана. 

    Знам, Војо, то ти је ова Дачићева песма, мислим Бешлићева.
    — Узећеш га у Владу, видим. А како му је Слоба из Хага увалио оно кад су мене кандидовали на председничким…
    — А мене после он зезну за Београд, договори се са жутима. Да седох у Београд онда…
    — Никад ме не би напустио?
    — Нећемо о томе, мислио сам да би Град био бољи.
    — Кад рече Град, ко је рушио ово у Савамали?
    — Истражују, сутра ћу да саопштим.
    — Четрдесети минут, да се разилазимо, Вучићу.
    — Сад ће онај Радуловић и они његови, боље крени…

    „A вала, хвала богу, разишли смо се ми пре осам година“, Вучић, онако у себи.

    — Да кажем Јадранки да спрема коре, ако ћеш ка Русији?
    — И ка Русији, али и ка Европској унији захваљујући страшно важним реформама… Следеће године ћемо да будемо земља са највећом стопом раста у Европи ако све са Железаром буде у реду. Али није само Железара…
    — Вучићу, много смо се задржали, сад кад изађем из сале, па кад ме виде, помислиће да сам те појео (смех).
    — Хајде, хајде, чувај се, Војо.
    — Од кога, Вучићу, од кога?

    Слично:

    Нови министар одбране: Ни НАТО, ни руски, већ човек који се родио у тенку
    Зашто је добро бити Драган Ђилас
    Зашто Вучић не сме да остане заглављен у лифту
    Шта су политичари пожелели на Богојављенску ноћ
    Тагови:
    шампита, кромпируша, Динкић, преговори о влади, Вучић Александар, транскрипт, Војислав Шешељ, Влада Србије, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога