Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    123276
    Пратите нас

    Политичка комуникација је као кућно васпитање — долази из куће. Са оваквом унутрашњом комуникацијом на спољном плану само себи можемо направити проблеме. Ако се овако настави, могла би нас убити „тешка реч“. И не би нам било први пут.

    Ко прати политичку комуникацију у Србији, не може а да се не сложи са оном народном — златна је свака која се не изговори.

    Оно што политички неистомишљеници у Србији изговарају један о другом, пристојан човек не би изговорио ни о најцрњем непријатељу.

    Међутим, није проблем што је комуникација између политичких неистомишљеника у Србији на нивоу пијаница из задимљених крчми тренутак пре него што потегну ножеве, то је за нас одавно постало фолклор на који смо навикли. Проблем је кад се наша „политичка епика“ прелије ван граница земље.

    Управо ових дана сведоци смо тежине наших „тешких речи“ које су се излиле ван граница Србије.

    Ко је на фотографијама видео изразе лица учесника састанка Вучић—Скот—Давенпорт, јасно му је да тон углађеног, дипломатског саопштења нема баш много везе са тоном састанка. Нема сумње да на састанку није било тешких речи, али познато је да се у животу, а посебно у дипломатији, и најгоре ствари могу изрећи бираним, културним речима.

    Тако је, изгледа, и данас било.

    Србија је таква каква јесте, и као и све земље те величине и снаге није у позицији да се суротставља великима и моћнима и води једину могућу и одрживу спољну политику (што би отпевао Џеј — и на исток и на запад, на север и југ). Србија као таква, нажалост, није у прилици да се супротставља великима.

    Ма колико у савременим геополитичким играма Србија била безначајна за велике играче, то не значи да ће јој они допустити да се понаша као размажено дериште.

    Отуд и реакције Брисела и Вашингтона (чији су заступници Давенпорт и Скот) на „тешке речи“ на њихов рачун.

    Чак и да су лично Давенпорт и Скот организовали и финансирали протест „Не да(ви)мо Београд“ и да су лично за уши извукли на улице сваког ко се појавио на протесту, то није разлог да се по којекаквим таблоидима појављују текстови какви су се ових дана појављивали, или да, далеко било, министри на друштвеним мрежама оптужују дипломате најмоћнијих земаља за заверу за убиство премијера.

    Чак и да су те оптужбе тачне, неке ствари се једноставно не раде. Посебно из позиције слабијег и некога ко безусловно тежи европским интеграцијама. И што бољим односима са САД.

    У дипломатији, једноставно, постоје нека правила понашања којих би сви требало да се придржавају. Јачима се може да „заобиђу“ правила дипломатске пристојности. Слабијима не.

    И то није грешка која нам се први пут дешава. Готово закономерно, свака власт у Србији од ′90. правила је исту грешку, са овом или оном великом силом.

    Зато је сада, можда, прави тренутак да се промени комуникација и у унутрашњој политици. Јер кад кафански речник постане „обичајно право“ у својој кући, онда се тако понашамо и у туђој. Као слон у порцеланској радњи.

    Политичка комуникација је као кућно васпитање — долази из куће. Са оваквом унутрашњом комуникацијом, на спољном плану само себи можемо направити проблеме. Ако се овако настави, могла би нас убити „тешка реч“. И не би нам било први пут.

    Слично:

    Скота брине „запаљива политичка реторика“ у српском парламенту
    Србија талац Запада
    Вучић: Туците мене, а не Синишу Малог
    Вучић Малом: Са мном, у инат овима који би да те стрељају
    Незванично: Транскрипти разговора Вучића и Шешеља
    Вучић: Иза рушења стоје органи градске управе у Београду
    Консултације с Вучићем: Дачићeве три жеље и Шешељева провалија
    Тагови:
    завера, комуникација, таблоиди, дипломатија, Не да(ви)мо Београд, ЕУ, Кајл Скот, Мајкл Девенпорт, Александар Вучић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога