Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Чедомир Јовановић улази у Скупштину Србије.

    Чеда — „либерални“ цензор Милове „демократије“

    © Tanjug / Драган Кујунџић
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    5671
    Пратите нас

    Основни проблем са Јовановићем као једним од типичних представника српске отуђене политичке класе, дефинисао је још Душко Ковачевић у „Балканском шпијуну“ — све је супротно од онога што изгледа да јесте.

    Изгледа да Милу Ђукановићу озбиљно гори под ногама чим га је Чедомир Јовановић узео у заштиту. Тешко оном кога Чеда брани, посебно од медија у Србији.

    Чедомир Јовановић
    © Tanjug / ZORAN ZESTIC

    Елем, самопрокламовани борац за либералне слободе приупитао је за скупштинском говорницом Министарство културе и информисања да ли контролише медијске сервисе који делују у Србији и „који у овом тренутку под велики притисак стављају Црну Гору“.

    Према Јовановићу, у Србији делује читав низ културних центара, експертских група — „па је ту и информативни центар Спутњик“ — који се финансирају да би деловали из Србије и вршили притисак на изборни процес у Црној Гори.

    „Онда ми постајемо саучесници у нечему што смо по правилу увек осуђивали, па би било добро да Министарство одговори да ли контролише рад свих, не само информативних сервиса чији је оснивач, рецимо, Руска Федерација, него и било кога другог“, навео је Јовановић и додао да његово питање „не представља залагање за цензуру“.

    Час логике за понављаче

    Кад би био мало мање самозаљубљен и кад би мало више водио рачуна о смислености својих реченица, схватио би да се конструкције „да ли Министарство контролише“ и „не представља залагање за цензуру“ међусобно искључују. То што Јовановић не може да схвати ни после 20 година активног бављења политиком, капирају и лошији ђаци после два-три часа логике.

    Основни проблем са Јовановићем као једним од типичних представника српске отуђене политичке класе дефинисао је још Душко Ковачевић у „Балканском шпијуну“ — све је супротно од онога што изгледа да јесте.

    Па се тако самопрокламовани либерал и борац за васколике слободе Чедомир Јовановић показао као један обичан цензор, стаљинистичког типа. И то са вишегодишњим искуством.

    Можда је кључни проблем Србије кратко памћење и то што заборављамо шта се јуче дешавало. Срећом, ту је интернет и да се лако проверити ко је шта и како радио у блиској прошлости.

    ЕУ јазавци пред судом

    Па смо имали ситуацију да је 31. августа 2009. године у Скупштини Србије усвојен рестриктивни медијски закон уз помоћ 10 од 12 посланика тада опозиционог Јовановићевог ЛДП-а (Весна Пешић и Жарко Кораћ су „одбили послушност“).

    „Јазавци пред судом — Постпетооктобарска власт враћала је медијима паре, а сад ће паре да нам враћа Европски суд у Стразбуру, јер овако глупавог закона о информисању одавно није било“, био је наслов коментара главног уредника „Времена“ Драгољуба Жарковића о закону који су Јовановић и његова весела дружина изгласали уз образложење да су то учинили да се „проевропска влада не би распала“.

    На страну што је тај закон врло брзо отишао на ђубриште историје, између осталог и зато што је и за европске државе био неприхватљив.

    Али нам је та ситуација показала какав је у суштини Јовановић „либерал“. Цензор који поштује слободе које му доносе корист, а стаљиниста кад је о „непријатељима“ реч. С тим што је ова друга страна његове личности доминантнија.

    Да му је стварно стало до медијских слобода у Србији а и шире, не би 2009. подржао скандалозни „Динкићев закон против Курира“, а 2016. би обратио пажњу на медијске слободе у Црној Гори.

    Ворхоловска криза средњих година

    Мило Ђукановић
    © AP Photo / Ристо Божовић

    После његовог каламбура за скупштинском говорницом поставља се логично питање какве су медијске слободе у Црној Гори, кад опозиција може да се огласи само у медијима у иностранству? А какве су медијске слободе у Црној Гори најбоље говори подгоричка пошалица: Ко је читао „Побједу“ ни пакао му неће тешко пасти.

    Намеће се ту још низ питања, типа — каква је то демократска власт у Црној Гори која је несмењива још од пре пада Берлинског зида и како било ко се издаје за либерала може подржавати такву власт, али то је већ нека друга тема.

    И залази дубље у психологију Чедомира Јовановића, некад моћног политичара владајуће странке, данас у улози „дворске луде“ која кружи око цензуса.

    Бивши политичари су слични бившим боксерима. Кад се светла рефлектора усмере ка другима, празнина у њиховој души почиње да боли. И нема тога што неће учинити не би ли се огребали за још 15 минута ворхоловске славе. Од тетовирања у петој деценији живота, пентрања го до паса са све позирањем по Аконкагви, посипања ледом…

    А што се тиче Јовановићеве одбране „црногорске демократије“, могло би се рећи да се слично сличном радује. Зато је Јовановић био радо виђен гост црногорских режимских медија и у време док је његов ЛДП таворио испод цензуса. И биће докле год је Ђукановић на власти, ма колико небитна политичка појава био у Србији.

    Какав је Чеда либерал, таква је и Милова демократија.

     

    Тагови:
    цензура, Балкански шпијун, Берлински зид, ЛДП, Скупштина Србије, Енди Ворхол, Чедомир Јовановић, Мило Ђукановић, Јосиф Висарионович Стаљин, Млађан Динкић, Душан Ковачевић, Црна Гора, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога