Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Иво Андрић

    Како је заштитар на раду „сахранио“ Андрића

    © Flickr / Brenda Annerl
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    3570

    У игранкама полуинтелектуалаца у правилу „страдају“ генији. Срећа што су генији бесмртни, а игранке полуинтелектуалаца на репертоару су сезону или две.

    Свако има право на своје мишљење, ма колико то мишљење било глупо, па тако и бошњачки „интелектуалци“, који су Ива Андрића упоредили са Хитлером, а његова дела оценили као „културно расистичка“, чији је резултат „геноцид над Бошњацима, посебно у Вишеграду“.

    Међутим, проблем са таквим „мишљењем“ је кад оно постане „мејнстрим“ и кад тезе полуинтелектуалаца прихвате широке народне масе и почну да их спроводе у дела. И да се геноцидно и расистички односе према онима коме је „елита“ налепила те етикете.

    А кад такву етикету понесе најбољи изданак једног народа, онда остали његови припадници постају још лакше мете за одстрел, чему смо били сведоци током грађанског рата у БиХ.

    Кад омладинци набијају на колац

    Иво Андрић
    © Wikipedia / Stevan Kragujević - Original uploader was Gajdario

    Мишљење о Андрићу као идеологу геноцида над Бошњацима стекло је „право грађанства“ неколико година уочи крвавог распада БиХ.

    Сарајевски средњошколци задојени таквим „мишљењем“, на насловној страни магазина „Вокс“ објавили су карикатуру Андрића набијеног на колац у облику оловке. Извесни Мурат Шабановић је на почетку рата уништио споменик нобеловца у Вишеграду. Нобеловца који је босанску касабу „уцртао“ на културну мапу света.

    А мржња према „фантомском монструму који је фалсификовао историју“ изводила се из цитата његових књижевних јунака који се нису допали „интелектуалној“ бошњачкој чаршији.

    На страну што је крајње бесмислено (а и неписмено) поистовећивати књижевника са речима његових јунака. Можда је уочи рата у Босни идеолозима „бошњаштва“ било потребно да облате Андрића као „великосрбина“ не би ли лакше мобилисали масе да изгину у „џихаду“ (на који се позивао тадашњи „херој“ Мурат Шабановић) и успоставе Босну као државу по мери јуришника „ханџар дивизије“ Алије Изетбеговића, али чему све то данас?

    Лингвистички „геније на струју

    Да ли је неко обавестио „интелектуалце“ да је рат завршен пре више од 20 година? Или је проблем што је рат завршен тако како је завршен и што у данашњој Босни, ма колико она нефункционална држава била, још опстају Срби и Хрвати као конститутивни народи.

    И каква је то национална „интелектуална елита“ која се одриче најбољег из своје прошлости? Свиђало се то неком или не, Андрићево дело је део светске културне баштине и као такво надрасло је југословенске оквире, па и свих народа и народности који су чинили Југославију. Андрићево дело је део и српске и хрватске и бошњачке баштине.

    Предводник који је окупио такву „елиту“ на промоцији своје књиге „Андрићевство: Против етике сјећања“ је Русмир Махмутчехајић, функционер предратне Изетбеговићеве СДА и ратни потпредседник Владе БиХ и министар енергетике, рударства и индустрије.

    Тај инжењер електротехнике са докторатом у предратној Босни постао је славан тумачећи лингвистичке разлике између босанског/бошњачког језика и српског и(ли)хрватског. Према његовим лингвистичким открићима, босански/бошњачки језик се разликује од српско-хрватског (тада званичног језика) по гласу „х“ који се провлачи у речима „кахва“, „лахко“, „мехко“.

    Јунак „Топ листе надреалиста

    Осим што су његови лингвистички наступи изазивали подсмех и код иоле образованијих гласача СДА, сматра се да су његове вербалне вратоломије инспирисале „надреалисте“ да направе скеч о мултипрактик речнику шест „језика“ — српског, хрватског, босанског, херцеговачког, црнског и горског.

    Махмутчехајић се показао као најјачи доказ максиме стручњака друштвених наука која гласи: „Нема ничег горег од ’природњака‘ који се дохвате политике и друштвених наука“, али му то није сметало да, поред осам стручних књига из области за коју се школовао, објави и 17 књига „ауторске прозе, политичких и филозофских есеја, те пријевода на босански језик“.

    Као бивши истраживач и директор Института за заштиту на раду Универзитета у Сарајеву, Махмутчехајић се данас истиче као заштитник давно превазиђених теза којих се стиде и његови иоле интелигентнији политички истомишљеници.

    Као и код свих бивших, и тај некад важни босански политичар тешко доживљава живот без камера и рефлектора и отуда је појачао „списатељску делатност“ по одласку са политичке сцене.

    Друштво мртвих песника

    Свестан максиме да је сваки публицитет добар, ма колико тај публицитет био лош, Махмутчехајић се одао скрибоманији и помпезним промоцијама својих (не)писмених урадака који личе на књиге, као и скандалозних теза које глобално привлаче све таблоидније медије.

    Зато му је „сахрањивање“ бесмртног Андрића дошло као кец на десетку. И њему и друштву са промоције, у којем се истакао извесни Нермин Диздар, локални адвокат и посланик клинички мртвог СДП у Скупштини Херцеговачко-неретванског кантона.

    А на крају промоције опскурне Махмутчехајићеве књиге, озарени аутор поручио је да би после излагања својих колега морао написати нову књигу. Што ће бити још једна идеална прилика да се то друштво мртвих песника и давно превазиђених полуинтелектуалаца избори за још који минут ворхоловске славе.

    У игранкама таквих полуинтелектуалаца по правилу „страдају“ генији. Срећа што су генији бесмртни, а игранке полуинтелектуалаца на репертоару су сезону или две.

     

    Тагови:
    књижевност, глупост, фашизам, геноцид, ханџар дивизија, СДА, Топ листа надреалиста, Русмир Махмутчехајић, Енди Ворхол, Алија Изетбеговић, Иво Андрић, Вишеград, Босна и Херцеговина, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога