Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    73454
    Пратите нас

    На свечаном председничком пријему Александра Вучића, само нису били љути представници српске опозиције. Ни грађанске ни националне. Као, да је њихов сукоб са Вучићевим поретком најјачи на планети.

    Док се жестоко наоружани амерички ловци и руски сухоји меркају, одмеравају и провоцирају на ивици рата изнад Балтика, у Београду су у петак вече готово један поред другог стајали Путинов изасланик Димитриј Рогозин и Трампов представник Брајан Хојт Ји, а једна гошћа са Запада је чак лепезом хладила званичника из Москве.

    Док се западна алијанса и источни војни пакт убрзано утркују у наоружавању, обарају руке и билдују мишиће за будућу геополитичку прекомпозицију планете, у бившем здању Савезног извршног већа несврстане Југославије, видели су се заменица генералног секретара НАТО-а Роуз Готемелер и генерални секретар Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) Јуриј Хачутаров.

    Док траје готово безизлазна политичка битка између Сарајева и Бањалуке и једни друге свакодневно провоцирају најављујући нове политичке ударе, у Палати Србије су готово раме уз раме стајали Бакир Изетбеговић и Милорад Додик.

    Док политичари из Републике Српске заузимају ровове за нову серију избора, подмећу једни другима ногу и медијски ратују, поред председника РС у Београду се нашао опозиционар Младен Иванић, који је српски представник у Председништву Босне и Херцеговине.

    Док Србија и Хрватска воде политички и психолошки рат последњих неколико година, туку се националистичким медијским „минама“, у Загребу рехабилитују идеологију Анта Павелића, у Србију је, са чоколадицама, даровима и добром вољом стигла Колинда Грабар Китаровић, прва дама суседне државе.

    Док Европа зазире од кинеског Пута свиле који би требало да пролази и кроз Србију, коче се и спотичу планови Источног Змаја у нашој земљи, у нашем главном граду нашли су се на свега неколико метара удаљености потпредседник Свенародног кинеског конгреса Ђи Бингсјуен и европски комесар Јоханес Хан.

    Посланички клуб Демократске странке у Скупштини Србије.
    © Tanjug / Димитрије Голл

    Док се у Србији поново гребу незарасле ране из Другог светског рата, а партизани и четници, републиканци и монархисти, често ратују као да је 1943, а не 2017. година, у СИВ-у су се приближили престолонаследник Александар Карађорђевић и Јошка Броз, председник Комунистичке партије Србије и унук Јосипа Броза Тита.

    Док још траје непролазни конфликт између Милошевићеве ере и постпетооктобарске републике, у палату Србије су дошли некадашњи председници из деведесетих Зоран Лилић и Милан Милутиновић, али и бројни рушитељи некадашњег режима, међу којима и Вук Драшковић, Чедомир Јовановић и Ненад Чанак, можда њихови најекстремнији примерци.

    Док се данима распреда о дубоком незадовољству Српске православне цркве што ће будућа премијерка Србије бити геј, припадница ЛГБТ мањинске популације у земљи, у салама државног здања срдачно су разговарали, а то овековечили и фотографијом његова светост патријарх Иринеј и мандатарка Ана Брнабић.

    Док у Црној Гори, Македонији и Хрватској траје вишегодишњи политички сукоб владајућих структура и лидера српског народа у тим земљама, у петак су на једном месту били представници свих тих сукобљених страна.

    Док је у Србији тешко пронаћи минимални национални консензус око стратешког пута и идеолошких путоказа који треба да воде земљу, нашли су се на једном месту и левичари и десничари, невладини евроатлантски јуришници и проруски јавни делатници, националисти и мондијалисти, евроскептици и бриселофанатици.

    Брајан Хојт Ји и Александар Вучић у Вили Мир у Београду.
    © Tanjug / Сава Радовановић

    Док су циници, проносиоци политичко-естрадних аброва, малограђански расположене трачаре, годинама маштовито лицитирале зашто се супруга председника Србије не појављује са њим у јавности, Тамара Вучић је десет дана по рођењу сина Вукана, више од четири сата стајала поред свог супруга, пред камерама и рефлекторима и у гротлу крцате палате.

    На инаугурацији Александра Вучића, дакле, само нису били љути представници српске опозиције. Ни грађанске, ни националне. Као да је њихов сукоб са Вучићевим поретком најјачи на планети. Као да су то једине разлике на земаљској кугли које не могу да се превазиђу и забораве бар на тренутак. А за то су криви и властодршци и опозициони ривали. Ако не и подједнако.

    Александар Вучић и Герхард Шредер.
    © Tanjug / Сава Радовановић

    И добро, није поента овог кратког скицирања инаугурације ни похвала Вучићу, ни критика опозиције, ни поповање било коме, али чињеница је да је после великог скупа у Београду председник Србије подигао лествицу и навукао на себе велике обавезе, које би својим политичким ауторитетом морао да изврши:

     

    • Да помири и политичке снаге у Србији како би смирио страсти и вратио међустраначку битку у оквире дијалога.
    • Да отвори нову епоху у земљи у којој ће владати институције, а не људи.
    • Да системски обузда одвратне таблоидне хајке које су се вратиле као бумеранг и у његову главу.
    • Да стабилизује политичку сцену како не бисмо сваких шест месеци имали изборе и беспоштедни рат странака.
    • Да омогући политички дијалог у друштву, отвори простор за неистомишљенике који се неће доживљавати као државни непријатељи.
    • Да укине матрицу коју стварају његови бројни „пешадинци“ из медијско-аналитичарске „дубоке државе“ — ко је против мене, тај је против Србије.

     

    Сви ови, а и бројни други државни циљеви, управо произилазе из духа велелепне инаугурације током које се Србија представила са својим лепотама, историјском дубином, али и погледом у будућност.

    Сви ови, али и многи други циљеви, морају да се достигну како инаугурација не би остала само као једна пролазна и успешно изрежирана маркетиншка представа.

    Онда ће почети заиста да свиће и Србији.

    Или, како је то Ивица Дачић, не превише музикално, али допадљиво и симпатично, проломио пред страним гостима у Палати Србија:

    „О соле мио!“

    Тагови:
    инаугурација, Александар Вучић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога