Београд+ 10°C
Ниш+ 11°C
Слушајте Sputnik
    Александар Ђорђевић поздравља публику после победе у полуфиналу Европског првенства.

    Отворено писмо председнику Вучићу: Девет тренерских тројки Саше Ђ. заслужују орден

    © REUTERS/ Osman Orsal
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Ненад Зорић
    41147

    Поштовани председниче Србије, то је Ваша обавеза према кошаркашком Уставу. Господине Вучићу, то је Ваша привилегија као политичког лидера. Александре, то је Твоја дужност као грађанина, Србина, навијача (па и звездаша) и љубитеља кошарке.

    1. Чуда су могућа. И ретка. Њихови творци нису фанатици, већ зналци. Свакако да је важан рад, али постоји нешто што разликује човека од човека, играча од играча, Сашу Ђорђевића од других кошаркаша. За то „нешто“ ипак треба да роди мајка, остало је историја. И онда је лако шутнути тројку у Истанбулу 1992. и донети Србији прву клупску титулу првака Европе, потом постане нормално да и у Бадалони 1997. постигне исту такву тројку против репрезентације Хрватске и тако прокрчи пут држави до седме титуле првака Европе.

    2. Јесте Предраг Даниловић закуцао преко Арвидаса Сабониса у Атини 1995, али је то била само јагода на слављеничкој торти повратка Србије (тада Југославије) на кров Европе, после санкција. Међутим, онај који је саиграчима вратио украдену младост, држави понос, а нацији осмех на лице јесте Александар Ђођевић са девет тројки у тој финалној утакмици против Литваније, која је на спортској карти Европе, ако правимо политичку паралелу, била јака као СНС на политичкој карти Србије.

    3. И без убеђивања литванског репрезентативца Шарунаса Марчуљониса да се врате на терен (победе ван терена, административне, пирове су), атинско финале је Ђорђевићева утакмица каријере. После ње је постао Сале Национале. Кад вам народ, плебисцитом, додели такву титулу, онда она постаје најсјајнија медаља икад освојена, али и крст који, ма колико га поносно носили, обавезује.

    4. Човек који у каријери постигне оно што је постигао Сале може себи да дозволи луксуз да постане хедониста који у наставку каријере, и живота, игра на „квалитет“. Међутим, оно што вас разликује од других, оно због чега сте и почели да тренирате и играте кошарку, тај ген којим не машете около већ на делима показујете да га имате, не дозвољава лењост. Зато се позив државе, као и кумство код часних људи, не одбија. Преузео је, тад као селектор, репрезентацију Србије.

    5. На изненађење свих који се разумеју у кошаркашку игру, Србија је стигла до финала Светског првенства у Шпанији 2014. са Америком. Бити други у свету, дакле бољи од свих европских екипа, са реновираном репрезентацијом и недовољно искусним играчима је победа тима. Не умањујући значај играча, то финале и медаљу је донело оно „нешто“ Салетово.

    6. Србија је опет у финалу, сад Европског првенства. Отићи на турнир без седам стандардних играча и уместо слегања раменима недвосмислено поручивати како идете да освојите медаљу, може само онај исти човек који је у раније наведеним примерима узимао „државу“ у своје руке, коме колена нису клецала и који је, показасмо, доносио чуда. Није кукао, клео околности, тражио оправдања, већ је био Он. И екипа му је постала као Он. У полуфиналу против Русије су сви играчи одиграли изнад сопствених норми. То што Василије Мићић — који је пре само два месеца највероватније уплатио летовање јер му на памет није падало да ће бити међу 24 а не међу 12 играча — тројком „ломи“ утакмицу која води тик до чела Европе, јасно показује да вирус делује.

    7. Тај вирус Национале је оно што разликује шефа од лидера, селектора од вође, тренера од идола, борца од јунака. Беспоговорно га слушају, али он није шеф већ лидер. Спрема тактику, систем игре и динамику утакмице, али није селектор већ вођа. Играчима црта акције, сугерише нападе, распоређује одбрану, али није тренер већ идол. Мотивише, извлачи максимум, али не прави роботе који јуришају већ јунаке који ратују срцем. Зато се вирус Национе тако добро запатио, а додатна вредност је што га је немогуће украсти, прекопирати и направити у туђој кошаркашкој кухињи.

    8. Сале је стратег, да нагласимо. Не сме остати ехо да је његова највећа моћ то што „ложи“ играче. Нема билдовања самопоуздања без јасног плана. Тај Ђорђевићев ненаписани кошаркашки меморандум подразумева да свако има своју улогу у тиму и да оне, што је још важније, буду хируршки прецизно додељене. Од Муте (Мирослава Николића) који љуби играче, преко Богдана Богдановића који још не мора да брије браду, али је набријан као ономад пред капијама Београда мајор Драгутин Гавриловић, до Дуде Ивковића и Жељка Обрадовића који седе тик иза клупе и подсећају „ратнике“" на славну прошлост.

    9. Александар Ђорђевић је једини Србин који је и као играч и као тренер учествовао у финалима Европског првенства, Светског првенства и Олимпијских игара. Мало ли је?! У последње четири године Србија игра светско, олимпијско и европско финале. Па да је само то постигао, довољно је.

    Тагови:
    одликовање, кошарка, Вучић Александар, Александар Ђорђевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога