Слушајте Sputnik
    Келтски крст

    О Британији ће одлучити Ирци

    Pixabay
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Никола Јоксимовић
    1381

    Питање британско-ирске границе превазилази техничка питања на која су навикле бирократе из Брисела. Оно превазилази и политику и задире у емоције. Због тога је ово питање тешко и захтева оригинално решење.

    Једина новост након још једног неуспелог покушаја британске премијерке Терезе Меј и лидера Европске уније (ЕУ) да у Бриселу постигну напредак у преговорима о изласку Велике Британије из Уније, јесте да ће период преговора о кључном питању око кога две стране не могу да постигну договор, питању границе са Ирском, вероватно бити продужен за годину дана.

    Све друго је споредно. Граница, успостављена са стицањем ирске независности 1922, практично избрисана формирањем ЕУ, поново постаје симбол и за Ирску, и за Британију.

    Модели, предложени како би се решило питање где ће се царинити роба када Британија идуће године престане да буде чланица ЕУ, своде се на техничка питања. Али за многе, ова техничка питања имају симболички значај.

    Историја британско-ирских односа тешка је, пуна злочина и крвопролића. Ирци никада нису прихватали британску окупацију, а Британија је чинила све да Ирску задржи под својом доминацијом. Ирци никада неће заборавити однос Британаца, који су Ирце сматрали бићима нижег реда, погодним само за мануелне послове.

    Када се Ирска изборила за независност 1922, граница је повучена између покрајине Алстер, која је данас позната као Северна Ирска, и остатка острва. Ова граница била је плод компромиса, јер се Алстер, тада насељен већином протестантима, изјаснио против ирске независности тесном већином.

    Ову границу Ирци никада нису сматрали за природну, већ за наметнуту. Њихова тежња била је уједињење целог острва. Границу је Британија сматрала међународном од првог часа ирске независности и успоставила је царинску контролу, док су грађани, с обзиром на то да је у Северној Ирској тада живео значајан број католика, могли слободно да је прелазе, јер је успостављен Заједнички путнички простор, који је важио до уласка Британије у ЕУ.

    Роба је почела слободно да циркулише са успостављањем заједничког тржишта ЕУ и сматрало се да граница више не постоји, да линије, некада давно исцртане на географским картама, нису важне.

    Међутим, британски развод од Уније отворио је старе ране. Алстерски унионисти противе се плану по коме би роба била царињена на Британском острву, уместо у Северној Ирској, јер за њих то значи опасност од присаједињења Републици Ирској. Северноирски католици пак желе референдум о присаједињењу Ирској.

    На тај начин доведен је у питање и Споразум на Велики петак, који је означио крај вишедеценијског насиља у Северној Ирској. Да иронија буде већа, ове године обележава се двадесетогодишњица споразума.

    Једна од кључних тачака споразума који су 1998. постигли тадашњи британски премијер Тони Блер и политичко вођство ИРА, окупљену у странку Шин Фејн била је брисање границе између Алстера и остатка Ирске.

    Последњи гранични пункт уклоњен је 2005, а све је могло да буде урађено с обзиром на то да су обе државе биле чланице ЕУ. Ако границе између чланица ЕУ више не постоје, хајде да их и формално уклонимо, био је принцип којим су се преговарачи водили.

    Међутим, споразум који је решио осетљиву ситуацију између протестаната и католика у Алстеру може да пропадне јер једна од главних његових тачака престаје да важи.

    Вероватно свесни чињенице колико је осетљива ситуација у Северној Ирској, и британски и европски званичници предлажу продужење рока за преговоре о британско-ирској граници за годину дана.

    Британски медији шале се да ће се преговори о „брегзиту“ одужити све док они који су гласали за излазак Британије не поумиру, чак су смислили и нови термин, Brextra time, међутим, ситуација нимало није прикладна за традиционални британски хумор.

    Ниједан од неколико предлога за решење питања границе није прихватљив за обе стране, тако да остаје да се решења даље траже. Очигледно, решење не може да се пронађе у оквирима техничких могућности за царињење робе, што би бриселским званичницима највише и одговарало.

    Међутим, на њихову жалост, питање британско-ирске границе превазилази техничка питања на која је бриселска бирократија навикла. Ово питање превазилази и политичку сферу и задире у емоције, сећа на време насиља и зато је потребно неко оригинално, само на Ирско острво примењиво решење.

    И ту настаје још један проблем! Може ли у времену када су политичари схваћени или као технократе навикнути да решавају техничке проблеме, или као полукриминалци, да се пронађе човек, довољно креативан, довољно рационалан, довољно разуман, који је довољно дубоко у материји, да би могао макар само да предложи решење које би било прихватљиво за све?

    У четвртак се у Бриселу говорило о британско-ирској граници као о Гордијевом чвору. Онај оригинални Гордијев чвор мачем је пресекао Александар Македонски. Међутим, мачеви су за конопце, а не за решавање тешких, компликованих и дуготрајних међунационалних спорова.

    Слично:

    „Брегзит“ кошта Лондон 500 милиона фунти седмично
    Жестоки „брегзит“ момци спремају се да узврате ударац
    Доминик Раб нови министар за „брегзит“
    Британија остала без министра за „брегзит“
    Испливао досије: Овако Сорош подрива „брегзит“
    Џонсон: Хоћу „брегзит авион“
    Тагови:
    Северна Ирска, Ирска, Британија, Брегзит, спор, граница, Брегзит, ЕУ, Тереза Меј, Алстер, Ирска, Северна Ирска, Велика Британија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога