Слушајте Sputnik
    Колумнисти
    Преузмите краћи линк
    Пише
    73119
    Пратите нас

    Валентин Инцко је најавио да ће „тужити Милорада Додика Савету безбедности УН“ због прославе 9. јануара и изјаве да је „Република Српска држава“. Чему тужба, поред бонских овлашћења. Нека смени Додика, нека суспендује све који учествоваше у организацији прославе Дана РС, нека употреби надлежности које има. Наравно — Инцко то не сме!

    Сан пензионера је да буду Валентин Инцко. Високи представник у Босни и Херцеговини је међу најплаћенијим пензионерима на свету. Примања редовна, сваког првог, износе колико и 54 просечне плате у БиХ или 12,5 у родној Аустрији. Плус привилегије и трошкови живота на минимуму. И тако већ ево 11 година. Многи би у шали рекли — кад порастем бићу Инцко.

    Овај „међународни управник“ је до сада инкасирао око 6,5 милиона марака. Конвертибилних. Ако је тачна тврдња Милорада Додика о висини примања Високог представника.

    А истовремено — посао лаган, баш за пензионера. Углавном се своди на писање саопштења за јавност. Политички коректних, ту се не може погрешити. Слика је црно-бела, зна се шта је дозвољено, шта забрањено, по коме ударити, чију страну држати. Некада службеници забрљају, па лоше преведу Инцкову замисао, те се појаве неразумљиви ставови попут: „Устав јасно дефинише Босну и Херцеговину као државу која се састоји од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске. Она није састављена од два ентитета, као што се упорно и погрешно тврди“. Али, и овакви пропусти се дају исправити.

    Инцко пензионер ударио на Додика

    Сублимација свих нерезонских политика и пратећих одлука Високих представника који су долазили, укључујући и поједине који су из Сарајева брже-боље побегли, стала је у саопштења Валентина Инцка.

    Политика и одлука које су Босну довеле до стања у ком се данас налази, које су затвориле многа врата и учиниле искрен и садржајан међуетнички дијалог практично немогућим. У логици онога што се до скора представљало „међународном заједницом“ искључена је свака могућност да ту има и њихове одговорности. Понајвише одговорности самих Високих представника. За стање у БиХ одговорни су „домаћи политичари“! А када је већ о њима реч — ту се одговорност не дели пропорционално.

    Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик
    © Sputnik / Дејан Симић
    Српски члан Председништва БиХ Милорад Додик

    Иста логика намеће да је сасвим у реду понајпре упирати прстом у појединце који долазе из „мањег ентитета“. Прво је проблем био „Караџићев утицај“, затим је требало одстранити Момчила Крајишника, потом и Мирка Шаровића, па ударити на Драгана Калинића, да би се напослетку стигло до Милорада Додика.

    Као „колатерална штета“ током четврт века „примене Дејтона“ страдало је још пар стотина ентитетских званичника, локалних или, чак, само партијских функционера. Паралелно, континуалним политичким притисцима и „дубинским роварењем“ у готово свим секторима, системски се радило на разградњи дејтонског оквира и поткопавању положаја Српске.

    Задатак — смањити власт Бањалуке

    Надлежности Високог председника наведене у Анексу 10 Дејтонског споразума — надзирање примене мировног решења и решавање спорова који проистичу из различитих тумачења упорно су коришћене како би се Бањалуци или смањивале изворне надлежности или испостављале нове обавезе.

    Бонским овлашћењима, једном, са правног становишта, проблематичном, а са политичког — невероватном одлуком, Високом представнику су додате ингеренције.

    Довољно је да посумња како неко „опструира Дејтон“, па да га смени, да оцени како неки закон „није у сагласности“ са темељним уговором, па да га промени, може да доноси амандмане на ентитетске уставе и да проглашава правне норме без консултација са законодавним телима земље. У пракси је тешко пронаћи сличан пример, донекле је све то упоредиво са вратоломијама Иди Амина и ширењем непосредне власти до језивих размера.

    Валентин Инцко високи представник за Босну и Херцеговину.
    © REUTERS / Dado Ruvic
    Валентин Инцко високи представник за Босну и Херцеговину.

    Деспотизам на делу

    Од 1997. године Савет за спровођење мира у БиХ, такође тело са дискутабилним легитимитетом, базирајући будући рад Високог представника на формулацији о „олакшавању решавања потешкоћа, доношењем обавезујућих одлука“ у ситуацијама када три „конститутивне стране“ не могу да се договоре, и другим мерама које може примењивати у циљу „неометаног рада заједничких институција“, у БиХ успоставља облик владавине најближи деспотизму.

    Тиме је суспендована демократија, дугорочно упропашћена прилика да се отвори „процес преиспитивања и помирења“ и неповратно ослабљен „институционални капацитет“ на свим нивоима. Због тога у „бе-ха политици“ више нико никоме ништа не верује, сваки акт је оптерећен политичком димензијом, нема заједничке визије куда се иде, самим тим ни тежње како донекле стићи. Идеја да ће се то постићи непрестаним наметањем решења и санкционисањем неподобних и да ће томе послужити бонска овлашћења — била је кобна.

    Са једне стране, укидање демократије и слабљење „институционалних капацитета“ утицало је да се унутрашња структура дестабилизује. Систем се гради на правилима и поверењу, а деспотија коју је успоставио Савет за спровођење мира значила је да тога неће бити. Са друге стране, такво накарадно устројство могло је потрајати само док су западне земље предвођене Сједињеним Државама представљале себе као „међународну заједницу“, а други им то нису оспоравали. Дакле, док је било једнополарности у међународној политици и док су кључне одлуке доношене у Вашингтону, а потом оперативно разрађиване у бриселском штабу.

    Бела кућа
    © Sputnik / Владимир Астапкович
    Бела кућа
    Љуљати до старачког дома

    Слободан Рељић је сасвим у праву када констатује: „Високи представник је данас само инерција. Родило се — ваља га љуљати, док не одрасте за старачки дом. Време јесте да се Високом представнику каже — хвала пријатељу. Али, нису прилике. У Бриселу не могу да дигну главу изнад својих таласа, а у Вашингтону су почели да губе мисао кад треба разликовати Балтик од Балкана“.

    Валентин Инцко је најавио да ће „тужити Милорада Додика Савету безбедности УН“ због прославе 9. јануара и изјаве да је „Република Српска држава“. Чему тужба, поред бонских овлашћења. Нека смени Додика, нека суспендује све који учествоваше у организацији прославе, нека употреби надлежности које има.

    Наравно — Инцко то не сме, или тачније — Високи представник више нема политичку моћ да предузима такве потезе. Он само може да пише саопштења за јавност. И да ужива у пензионерским данима, наплаћујући скупо та своја оглашавања разним поводима.

    Функција Високог представника је „политички мртва“. Суштински, она више ничему не служи. Што се пре и формално угаси, раније ће се стећи услови да почну озбиљни и свеобухватни разговори о будућности БиХ. Ваљда је свима у БиХ јасно да ова агонија не може довека трајати.

    Тагови:
    САД, Вашингтон, Брисел, смена, високи представник БиХ, Милорад Додик, Валентин Инцко, бих
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога