Београд-3°C
Ниш-5°C
Слушајте Sputnik
    Нато застава

    НАТО је судбина Балкана, али не и Украјине и Грузије

    © AFP 2018/ Paul J. Richards
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 131

    Стратегија проширења НАТО-а на Исток била је погрешна одлука, али њена реализација се наставља. Између осталог, на рачун земаља бивше Југославије, каже у интервјуу за Спутњик Павел Злотарјов, заменик директора Института за САД и Канаду, раније шеф Информационо-аналитичког центра Министарства одбране Русије.

    А Русија у односима са НАТО-ом и САД могла би да обрати пажњу на кинеско искуство, напомиње Злотарјов додајући да, када су у питању Украјина и Грузија, НАТО тј. САД неће прећи „црвену линију“.

    Дуго година по службеној дужности Злотарјов је, „у случају рата“, разрађивао планове уништења Сједињених Америчких Држава. Сада, опет по службеној дужности, проучава перспективе сарадње са њима.

    Да ли у датом тренутку Вашингтон види Москву као непомирљивог противника или су могуће варијанте?

    — САД су у политици одвраћања Совјетског Савеза направиле врло кратку паузу, почетком ’90-их година, а затим је била донета, што сада признаје већина политичких посленика у САД, погрешна одлука да се НАТО прошири у оквиру програма „Партнерство за мир“. Она је била донета како би се проширила сфера утицаја на постсовјетском простору. Русија прво није разматрана као противник, већ као држава са неконтролисаним демократским променама, и овај процес је изазивао забринутост. САД су затим почеле да се односе према нама као према држави која, у савезу са другим центрима моћи који се формирају, може да јој се супротстави. А задатак САД је да се овакав савез не допусти.

    Нисам сигуран да ће политика проширења НАТО-а бити прекинута, пре ће се променити њен правац. Није искључено да ће се она испољити и у Централној Азији. И то можда није толико везано за жељу да се ограниче сфере утицаја Русије, колико за тежњу да се осигура полигон за сопствени утицај.

    Сада се бавите тражењем путева сарадње са САД. Али, овде нам падају на памет речи Хенрија Кисинџера који је у једном од иступања рекао да је „опасно бити непријатељ Америке, а фатално бити пријатељ. Да ли је био у праву?

    — Био је у праву. Али сматрам да је потребно тражити путеве за сарадњу. Ако желимо да се развијамо, морамо пре свега да градимо односе са најразвијенијим земљама. Између осталог, Совјетска Русија је у време идеолошке конфронтације са Америком могла да користи њихов потенцијал за индустријализацију земље.

    Погледајте како се понаша Кина. Она већ уме да гради односе са САД! Кина добија напредне технологије из САД и са тим напредним технологијама покреће производњу. Индикативно је да је, када је на једном од састанака разматрано питање противракетне одбране, између осталог у региону Пацифичког прстена, министар иностраних послова Кине, уместо да говори о претњама које представљају Сједињене Америчке Државе, рекао: „Најважније је то што инвестирамо у САД ради развоја технологија и добијамо их“. Тиме је завршио своје излагање о противракетној одбрани и претњама.

    Није случајно што Кинезима омиљена игра није шах, већ „го“. У шаху жртвују фигуре, сатерују краља у безизлазни положај, матирају, док се у игри „го“ шире сфере сопственог утицаја, стварају услови за јачање своје позиције. И то је филозофија читаве кинеске политике.

    Како Вама делују перспективе проширења НАТО-а? Између осталог, на рачун држава бивше Југославије? Колико ће овај процес бити брз и да ли може да се успори?

    — Плашим се да су перспективе несумњиве: ове земље ће тежити чланству у НАТО-у. То су мале државе, оне такође треба да се брину о својој безбедности. Чланство у Алијанси ће им омогућити да минимализују сопствене трошкове. За европске земље (чланице НАТО-а, прим. аут.) они су сада мањи од два одсто бруто домаћег производа.

    То омогућава да се гради структура буџета карактеристична за развијене државе. На образовање се троши неколико пута више него на одбрану. На здравство такође. Зато је за мале државе сасвим природна тежња да се сакрију под НАТО кишобран. То није тежња да се против неког ратује. То је жеља да се уштеди. И вероватно је да се САД нису случајно потрудиле да таквих држава на Балкану буде више и, уз то, поставиле су темпирану бомбу — Косово. Сада се деловање механизма управљања кризом испољава у Македонији.

    Логично питање је да ли ће Грузија и Украјина ступити у НАТО?

    — Мислим да је то већ та „црвена линија“ коју САД ипак неће прећи.

    Тагови:
    НАТО, Павел Злотарјов, Кина, Русија, Балкан, САД, Украјина
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога