Слушајте Sputnik
    Миодраг Лекић

    Резолуција о НАТО-у подстиче аутоколонијалну свијест

    © AFP 2018 / Саво Прелевић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Марко Милачић
    12712

    У црногорској скупштини већином гласова (50 посланика од 81) усвојена је Резолуција о НАТО савезу којом се шаље порука домаћој и међународној јавности да је Црна Гора спремна за чланство у Алијанси. Опозициони Демос, напротив, сматра је Резолуција била само представа за јавност, и свој став изразио је гласањем против.

    Миодраг Лекић, лидер странке, говори у интервјуу за Спутњик о разлозима за такав однос, као и перспективама Црне Горе у Алијанси или ван ње.

    — У условима оштре економско-дужничке кризе, криминала и корупције без правног исхода, трајања врха власти ван демократске контроле, ова Резолуција је нова представа за јавност.

    Та позивница није ни стигла у Подгорицу, па ово егзалтирано наваљивање на још увијек затворена врата не само да је супротно црногорској историјској традицији, већ и неукусно подстиче аутоколонијалну свијест у нашој земљи.

    Ова парапатриотска операција је очигледно имала више функција, у првом реду да се тешка реалност услова у којима живе грађани замјени новом темом уласка у НАТО.

    Које би то, поред скретања пажње са реалног живота грађана, могле бити друге функције политике која је довела до актуелизовања ове Резолуције?

    — Има их најмање још четири.

    Прво, подстицање подјела и свађа у земљи, јер ова тема дубоко дијели грађане Црне Горе. Наиме, владајућа странка је и током парламентарне расправе дефинисала улазак у НАТО као најзначајнији државни интерес дајући теми посебну драматичност, неку врсту култа новог вишег циља.

    Многа већ објављена истраживања указују да више од пола становништва мисли другачије.

    Друго, требало је да управо резултати гласања у Парламенту прикрију реалну слику расположења грађана поводом тог питања.

    Треће, ритуално форсирање Резолуције у Скупштини је била најава да на изборима идуће године централна тема неће бити суочавање са реалним, животним, нагомиланим проблемима Црне Горе, већ драмом уласка земље у НАТО. Ту ће опет носиоци власти пропагандно и игнорантски подстицати оне демагошко примитивне теме о подјелама на партизане и четнике, резервишући за себе статус партизана.

    Само што су они прави партизани у Другом свјетском рату више вољели Русе док ови нови више воле Американце. Да није озбиљна, ова тема би била веома комична.

    У објашњењу четвртог разлога треба подсјетити да због неизграђене правне државе ЕУ упорно тражи конкретне резултате у борби против корупције и криминала, и то на високом нивоу, као услова за напредовање Црне Горе у европским интеграцијама. Није тешко закључити да се иза изузетно јаке јавне оданости НАТО-у од стране врха црногорске власти, посебно оних њених чланова под сјенкама криминала и корупције, крију очекивања да ће им се управо због те оданости прогледати кроз прсте у међународним круговима. Другим ријечима, да непријатни досијеи о њима остану још у ладицама.  

    У Резолуцији не пише ништа о томе на који начин Црна Гора, након евентуалног позива, треба да одлучи о уласку у НАТО: у скупштини или на референдуму. Ваше мишљење: уколико дође до тога, како треба да се одлучимо?

    — Припадам оној већини у Црној Гори која заступа демократски принцип да ово питање треба одлучити на референдуму. И у програму Демоса је прецизно записано да је за улазак Црне Горе у војне савезе потребно непосредно изјашњавање грађана на референдуму. На томе ћемо не само инсистирати у даљој политичкој динамици, већ ћемо до краја и јавно демистификовати позадине другачијих варијанти одлучивања. 

    У децембру се очекује одлука НАТО савеза о слању позивнице за чланство Црној Гори. Пропагандисти из врха режима већ дуже вријеме говоре да је то готова ствар и да ће званична Подгорица сигурно добити позив. Шта ви мислите?

    — Званичници НАТО-а су јавно истицали да је за упућивање позивнице потребно, између осталог, задовољити два главна услова: мјерљиве резултате у борби против корупције и јасну већинску вољу грађана за пријем у НАТО. Оба услова, као што је познато, нису испуњена.

    Уколико чланице НАТО одустану од ова два критеријума објективно оне ризикују пад кредибилитета у озбиљној домаћој јавности, па и на међународном плану.

    Од чега највише зависи да ли ће Црна Гора добити позивницу за НАТО?

    — Ваљда од тога што је речено од оних који шаљу позивницу — воље грађана и демократског лица земље.

    Како ће (не)стизање позивнице утицати на политичке процесе у Црној Гори?

    — Политичка сцена у земљи ће се без сумње додатно заоштрити. Нажалост, у таквим условима опет се одлажу неопходне реформе и дефинисање озбиљне стратегије изласка земље из дубоке политичке, институционалне, економске и моралне кризе

    Телефонски разговор између потпредсједника САД Џозефа Бајдена и седмоструког црногорског премијера Мила Ђукановића у медијима блиским режиму представљен је као несумњив знак да позивница за чланство у НАТО стиже. У критички настројеним сегментима друштва разговор је перципиран дијелом и као оштра порука да ће позив бити условљен жешћим обрачуном са организованим криминалом. Како сте ви то доживјели?

    — Поруке америчког потпредсједника које су дате у класично дипломатској, дакле амбивалентној форми, охрабрења и упозорења су у званичној пропагандни преведене као једнострана подршка стању у земљи, па и њеном руководству. Том телефонском разговору је у пропагандним наступима у диригованим медијима дат готово месијанско-мистични карактер.

    Ова агресивна пропаганда, и сва та провинцијална, национално инфериорна представа, уз не мало финансирање такозваних лобиста новцем осиромашених црногорских грађана, производи бумеранг код домаће јавности. Па и код оних којима чланство Црне Горе у НАТО није страно.

    Мјесецима уназад свједоци смо елитистичке и манипулативне атлантистичке кампање у којој се — што је, црно на бијело, потврђено афером Депеша — не бирају средства, чак и брутално фалсификују истраживања јавног мњења у корист Владе, тј. уласка у НАТО. Како то утиче на црногорску јавност?

    — Вјерујем да у зрелој јавности дјелује одбојно. Укупан ефекат не могу до краја процијенити.

    Залажем се за поимање политике као тежње општем добру, уз легитимно јавно конфронтирање различитих мишљења и ставова, након чега се одлучује демократски, некада консензусом, чешће слободно израженом вољом већине.

    Демос ће респектовати читав спектар мишљења око потенцијалних НАТО интеграција, залажући се да се на крају одлучи референдумом.

    А прије тога треба испунити услове за стварање декриминализоване, демократске, правне државе, што би требало да буде услов да позив за чланство буде уопште могућ. Ми ћемо као Демос и ја лично, значајније укључити у дебате када се створе услови, и евентуално стигне позивница. До тада нећемо насиједати на пропаганду читаве приче, сматрајући да ова земља има много важнијих питања којима треба да се бавимо у правом интересу грађана.

    На челу црногорске државе више од двије и по деценије налазе се људи који земљу, мимо воље народа, гурају у НАТО. Челницима Алијансе — видимо то по ријечима подршке са важних међународних адреса, нарочито Вашингтона — то не смета, напротив: Ђукановић је за њих демократски партнер и пријатељ. Шта то говори о Алијанси?

    — Није ни Алијанса нити су њене чланице тако хомогене како споља изгледа, посебно у савременим међународним условима толико бременитим проблемима па и очигледним промашајима.

    Те разлике, истина из кулиса, вјероватно постоје поводом питања које сте поставили.

    Не би било добро да са међународних адреса потцијене нашу средину, макар она била бројчано мала, која одлично види недоследности између педагогије о императивима одговорног друштва, демократске контроле власти, о правној држави с једне стране и партнерству са особама ван правног поретка и богатим преступничким досијеима на унутрашњем и међународном плану.

    У Црној Гори противници НАТО интеграција се систематски — као дио планетарне пропаганде — карактеришу и етикетирају или као продужена рука званичне Москве, или као непријатељи државе, или као непријатељи црногорског прогреса, или све то скупа. Како коментаришете ту атмосферу?

    — Да и афера „Депеше“, тај овдашњи Викиликс, је открила како домаћи званичници у разговорима са страним дипломатама пласирају приче да су против НАТО на домаћем терену примитивне, мрачне, анахронистичке снаге. С друге стране, домаћи појединци и групе инволвирани у корупционашке афере преко оданости НАТО-у настоје да ухвате воз историјске прогресивности па и модерности. И то је збиља иронија ситуације која би требало, не да обрадује, већ озбиљно забрине заинтересоване међународне партнере.

    Да етикетира се и Русија, која, не искључујем, има као и други своје ставове, па и интересе поводом истог питања, мада лично нисам имао баш ни једну прилику да то и искуствено уочим.

    Враћамо се на поимање политике. За неке је то дјелатност у којој се неморалним средствима стиже до циља. Иначе, нема тог моралног циља који треба да оправда коришћење неморалних средства. Да не говоримо о неморалним средствима за остварење неморалног циља.

    Знамо, политика јесте рационална и прагматска дјелатност. Ипак, вриједносна компонента циља и средстава говори о лицу сваког субјекта — како државног тако и појединца.

    На међународној сцени свједоци смо рађања полицентричног свијета, у коме су се на позорницу увелико вратили и Москва и Пекинг. То је усложило геополитичку динамику. Како Црна Гора, имајући у виду наречене односе, треба да се постави на тој новој мапи моћи?

    — Мислим да Црна Гора треба да води озбиљну, осмишљену, достојанствену, реалистичку спољну политику, којом би примарно штитила своје данашње интересе, уједно поштујући своју занимљиву, усуђујем се рећи лијепу и богату историју.

    Када се залажем за реалистичку спољну политику, мислим да треба избјећи двије крајности.

    Једну инфериорну, одлучујуће прилагођену приступу да треба слушати изабраног савезника на бази процијене да се с једне стране ради о најјачој сили, а с друге да ће се савезник залагати за статус кво у овој земљи. Овај приступ је очигледно базиран на појединачним и групним интересима актуелне политичке елите, уз алиби образложење да смо „сламка међу вихорове“.

    Друга погрешна крајност јесте могућа умишљеност о посебној снази наше државе, метафорички речено да личимо на боксера који на спољно-политичком плану удара много јаче од своје категорије.

    Дакле, треба наћи мјеру, примарно се опредјељујући за поштовање правила, и у том смислу за европске вриједности, али и шире отворени за сарадњу на принципима узајамног поштовања, што би уз чисто лице на унутрашњем плану могло освојити симпатије и заслужити у правом смислу међународни углед.

    Таквом принципијелном, отвореном, динамичном спољном политиком, уз озбиљне и компетентне кадрове у дипломатији, би се на најбољи начин остваривали државни интереси.

    Тагови:
    НАТО, Миодраг Лекић, Подгорица, Црна Гора
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога