Слушајте Sputnik
    Бивши тренер КК Партизан Душко Вујошевић

    Вујошевић: Недостаје ми Партизан, а и ја њему

    © Sputnik / Маша Радовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    17816

    Ми смо у тунелу. Неки пут се чини да има светла на крају тунела, међутим то је светло локомотиве која нам иде у сусрет, каже за Спутњик Душко Вујошевић.

    Најтрофејнији тренер најтрофејнијег српског кошаркашког клуба Душко Вујошевић познат је и као спортски радник који најбоље познаје уметност. Осим што је „створио“ већину најбољих кошаркаша Партизанове школе (Ђорђевић, Даниловић, Паспаљ, Дивац…) Вујошевић је познат и као тренер који је „терао“ спортисте да читају књиге. Уз то, велики је колекционар уметничких слика. Без обзира на 14-годишњу доминацију Партизана, Вујошевић је у септембру „најурен“ са клупе. Разговор са Вујошевићем водили смо по његовом повратку из Италије, где је, у склопу традиционалног турнира за финале јуниорске Евролиге, на позив Удружења тренера Италије држао предавања.

    „Посету сам искористио и да погледам неке утакмице на турниру, а позван сам од Евролиге да у време одржавања финала у Берлину одржим три предавања тренерима. То сам прихватио да бих остао активан, а и то ми даје могућност праћења и играча и утакмица. Све то на неки начин компензује недостатак ове друге активности која је моја права љубав — а то је рад на паркету“, каже за Спутњик Вујошевић.

    Како изгледа Ваш живот без активне кошарке и Партизана?

    — Фали ми кошарка. Добар део мог живота испуњен је кошарком. Јесте, оно што кажу, човек ради да би живео, не живи да би радио, али код мене је то било мало помешано. Радио сам да бих се осећао корисним, са страшћу стваралаштва. С друге стране, у смислу интензитета рада, била ми је потребна нека пауза, чега сам био, али и нисам био свестан, и сад кад је до ње дошло гледам да је искористим, да се одморим и, надам се, припремим за неке следеће послове.

    Како Вам изгледају и Кошаркашки клуб и Спортско друштво Партизан после одласка Душка Вујошевића?

    Ја сам отеран из Партизана, али без обзира на све, Партизан мени фали, а изгледа да још више фалим ја њему. Они који су ме отерали нису из мог срца елиминисали љубав према Партизану. Ја сам човек који је остао везан за клуб.

    Зашто сте русофил?

    — Под један, сличног смо порекла. Био сам у Русији и могу да кажем да не разумем пуно Русе, али их волим. Не знам у коликој мери су пријатељи Србије и с којим ефектима, али, генерално, суштина пријатељства се састоји у томе да пријатељу опростиш оно што другима не би. Мислим да је Русија благонаклона према Србији и неки који нуде контрааргументе тврде и овако и онако, али Русија нас никад није бомбардовала, што је мени увек јак аргумент. Друго, кад је Русија била јака, на Србију, која је увек важила за руски сателит, гледало се на друкчији начин и са више респекта. И ван тога, тешко је објаснити психологију љубави. Кад неког волите, није то увек рационално. Ја сам и Црногорац, а у генима Црногораца је било оно — Београд, па после Београда Москва.

    Наравно, Русија има и своје велике проблеме, и не може мала Србија да буде неки њен велики приоритет, али сматрам да је Русија пријатељски расположена према овом простору. Да не причам о непризнавању Косова у Унеску или неприхватању британске резолуције о геноциду у Сребреници. Наравно, жалим за тим људима, али у рату где има свачега, проглашавање једне стране да је извршила геноцид био би први потез да се Република Српска прогласи геноцидном творевином и да се после укине.

    Изјавили сте да поштујете Путина зато што је вратио достојанство Словенима.

    — Вратио је достојанство не само Русима него и свим осталим Словенима. Посебно кад је у питању овај простор. Није могуће да он сам врати то достојанство, али неке ситуације се друкчије третирају због тога што Русија има другачији став и снагу да тај став реализује. Знам да је тешко водити један тим, тешко је водити једну земљу, тешко је водити Русију и сигурно то није могуће у свиленим рукавицама. Путин је човек који је показао велику храброст, свест о времену и опасностима тог времена, бескомпромисност, апсолутни имунитет и отпор, и није дозволио да од било кога са стране буде купљен. Он своје материјалне проблеме не решава тако што продаје интересе своје земље.

    Провели сте неко време у Русији. Можете ли рећи шта је данашња Русија и колико се наша представа разликује од стварности?

    — Мало сам времена провео да бих давао такве оцене. Јако ценим руску културу, њихове писце Достојевског, Толстоја… Ако пратите биографију Бродског, који је био Јеврејин и мигрант и који је доживео тешке тренутке у Совјетском Савезу, он је ипак остао везан за тај простор. Тај њихов однос према домовини је нешто што је за поштовање и они то стављају изнад личних интереса кад Русија дође у питање. Руси поштују хијерархију више него што се то мени свиђа, али очигледно им је то остало из Стаљиновог времена. Интересантно је да Стаљина тумаче као највећег руског цара, јер Русија је била највећа и најмоћнија под њим. Е сад, то му не оправдава оних 20 милиона погинулих у логорима и прогонима, али је јасно да је таквом државом, у то време сиромашном, без бруталности било тешко управљати. Међутим, хоћу да кажем да је било и великих ствари у његово време и да је он, такав какав је био, за Русију био бољи него Јељцин, који није побио толико људи. Убиство и једног човека не може да буде оправдано, али гледајући у категоријама великих бројева, великих догађаја и великих интереса, у том смислу, био је кориснији и бољи од неких који су дошли после њега и који су СССР и Русију разбијали.

    Кад смо код књижевности, осим што сте кошаркаше „терали да читају књиге, инспирисали сте и једну навијачку групу „Гробарски треш романтизам која Вам је чак посветила и позоришну представу — „Кадињача".

    — Прија ми што они постоје. С навијачима у принципу није тешко радити. Они имају своје проблеме, неке законске прекршаје и с једним делом њих се, с позиција власти, лако манипулише. Кад сте у Партизану, коме су основна вредност навијачи, постоје и ти „неорганизовани“, који су изван таквих „интереса“, као што је „Гробарски треш романтизам“. Врло су креативни и идеалисти су. Ја немам дилему ко је добио Други светски рат и ко је био на правој страни. Ценим начела партизанске борбе и покрета, респектујем њихову жртву и победу и гледао сам да у клубу који носи њихово име развијем партизански морал.

    Знате песму „Кадињача“, о групи бораца која је остала свесно се жртвујући до последњега да спречи напредовање непријатеља и да омогући стратешко повлачење главнини, о Кадињачи која никада неће пасти. И оног момента кад је освојена, она је брањена на такав начин и таквим жртвама да никад није освојена — метафизички. Ја сам одређеног момента, видевши каква се стратегија заузима према Партизану и према мени, који сам бранио ту идеју и који сам изнутра видео да има те пете колоне, био концентрисан да не урадим ниједан погрешан потез којим ћу да сагнем главу и да покварим своју „партизанску“ биографију. И драго ми је што су ти момци, прво, препознали то, а друго, што је то дефинисало неке њихове ставове и идеје, и што показују да Кадињача, ипак, није пала.

    Има ли спаса Србији и Партизану?

    — Ми смо у тунелу. Неки пут се чини да има светла на крају тунела, међутим то је светло локомотиве која нам иде у сусрет.

    Тагови:
    вујошевић, Партизан, Русија, Душко Вујошевић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога