Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    6241
    Пратите нас

    И овогодишњи 1. мај у развијеним земљама западног капитализма прослављен је демонстрацијама и протестима због све лошијег животног стандарда и све суженијих права запослених.

    У Паризу и Француској заправо се демонстрира још од почетка марта ове године, због предстојећих измена француског Закона о раду, какве су — углавном business friendly, тако да омогућавају лакша отпуштања — у Италији већ изазвале сличне (узалудне) протесте стотина хиљада људи крајем 2014. године. Из сличних разлога протестовало се ових дана чак и у Јужној Кореји. У Сједињеним Америчким Државама, статистике показују да су просечна реална примања пала на ниво из 1989. године, социјалиста из Вермонта Берни Сандерс привлачи милионе људи на изборима за председничког кандидата Демократске партије, а једно недавно истраживање Универзитета Харвард међу младим Американцима између 18 и 29 година показало је да њих чак 51 одсто одбацује капитализам и његове принципе.

    Зашто се Запад наљутио на капитализам? Како је неолибералном светском поретку, и економском и политичком, успело да постане свој највећи противник свега четврт века пошто је, сломом комунизма, наступио крај историје, како га је назвао Френсис Фукујама? Зашто је левица широм света заказала, и ко ће искористити нарастајуће осећање беса ситуацијом која се од светске економске кризе 2008. године није поправила у мери у којој је то успевала после ранијих економских криза? Ово су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“, чији су гости били социолог др Владимир Вулетић и Зоран Ћирјаковић, предавач на Факултету за медије и комуникације.

    „Људи су почели да се буне када су схватили да опада њихов материјални положај и њихова сигурност“, објашњава др Вулетић. „Долази време повећане несигурности и опадања оног благостања на које су навикли. Ово је прва генерација — говорим о млађим људима — која живи лошије од својих родитеља“.

    „Крајем Хладног рата“, наводи Ћирјаковић, „људи су заиста поверовали да је наступио крај историје, и да је тај неолиберални модел некакво здраворазумско и природно решење за све проблеме. Дошли смо тада у бизарну ситуацију да су масе људи заиста поверовале да је могуће водити политику која ће бити добра за све“. То веровање се, очигледно, показало погрешним, и, каже саговорник „Спутњика“, сада видимо последице тог губитка илузија.

    Распршивању илузија умногоме је допринео и пад животног стандарда. Ћирјаковић: „Стагнирање животног стандарда траје већ дуже време, а нарочито од кризе 2008. године имамо пораст онога што се назива working poor, пораст броја људи који су запослени али од свог рада не могу да живе“. Др Вулетић истиче и још један феномен: „Све је израженије постојање тзв. прекарне радне снаге, дакле оних који су запослени на уговор, или на одређено време, што додатно појачава осећање несигурности у друштву, а поред тога су ови послови и слабо плаћени“.

    Како је свет дошао у овакву ситуацију? Због чега се широм света доносе тзв. business friendly закони о раду којима се укидају или умањују стечена радничка права док се власницима (крупног) капитала дају одрешене руке? Др Вулетић објашњава да је реч о самој сржи неолибералног светског економског поретка: „Идеја иза business friendly закона је у томе да мора да се подстакне производња, а да ће се то постићи тако што ће се стимулисати предузетници, јер су они ти који производе. Али ако стимулишете предузетнике, ситуација је једноставна: њихов профит је увек науштрб цене рада“.

    Добар део моћи неолибералног светског поретка — који је, према недавној студији Организације за економски развој и сарадњу (ОЕЦД), економску неједнакост у свету вратио на ниво с почетка 19. века, на ниво из 1820. године, иако је неједнакост од краја Другог светског рата па до краја Хладног рата била у константном опадању — Зоран Ћирјаковић проналази у „идејном и идеолошком банкроту левице. Сада, на тој страни политичког спектра, доминирају политике идентитета, разноразних мањинских права, а оне су увек индивидуалистичке, док права левица, она која мисли о радничкој класи, о добробити народа, увек мора да пође од колективистичких премиса. Данас се, међутим, превазиђеним и застарелим сматра све што мирише на колективизам“. „Тако да ја данас, за све ово што се дешава, у великој мери кривим левицу и њене савремене иконе које су у великој мери потиснуле марксистичке идеје“, каже Ћирјаковић. Слично ће и др Вулетић: „У доминацији оваквог економског начина размишљања — у коме су све наде у економски напредак уложене у приватне предузетнике којима је пак сопствени профит најважнији — поставља се питање шта је то што левица уопште може да уради. Левица готово и да нема шта да понуди“.

    Хоће ли, зато, профитирати десница? Управо је оваквог мишљења Јакоб Аугштајн, који је ових дана у немачком „Шпиглу“ записао: „Десничарски популизам није случајност већ неизбежна последица неолибералног постдемократског система. Гунђање незадовољних нараста до урлика побуњених…“ А да ли су, што је заправо и много важније, у актуелном поретку ствари промене уопште могуће? Поново Аугштајн, који са саговорницима „Спутњик интервјуа“, др Владимиром Вулетићем и Зораном Ћирјаковићем, дели осећај да побољшање ситуације није могуће без озбиљнијих промена садашњег система: „Сада знамо да у постдемократији нема либералног пута за исправљање тешких социјалних проблема. Остаје само нелиберални пут“.

    Тагови:
    Запад, принципи, капитализам, интервју
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Sputnik налогаКоментариши преко Facebook налога