Београд+ 2°C
Ниш+ 0°C
Слушајте Sputnik
    Ситуација у Ници након терористичког напада
    © Sputnik/ Ирина Калашникова

    Како су Блерове и Бушове лажи о Ираку довеле до масакра у Ници? (аудио)

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    1470

    Дуго ишчекивани извештај комисије сер Џона Чилкота о рату против Ирака 2003. године — комисија је почела с радом још 2009. — коначно је објављен прошле недеље. Најважнији закључци извештаја очекивани су колико и значајни.

    Укратко, сада је и званично потврђено да ирачки председник Садам Хусеин није представљао претњу, да Ирак није поседовао оружје за масовно уништење које је иначе представљало casus belli 2003. године, да рат који су Британија и Сједињене Америчке Државе против њега повеле није био легалан и да је начина за мирно решење ирачке кризе још увек било када је инвазија покренута. Још краће речено, Ирак је окупиран и темељно разваљен незаконито, и на основу лажи.

    Чилкотов извештај покреће, међутим, и кудикамо важнија питања. Зашто су САД и Велика Британија, тадашњи председник САД Џорџ Буш млађи и премијер Велике Британије Тони Блер, толико желели да нападну Ирак? Да ли су арапска пролећа, покренута недуго затим, била део исте геополитичке агенде? Како су ови савезници утицали на настанак Исламске државе, и како су тиме постали саучесници у терористичким нападима у Паризу, у Бриселу, овог четвртка у Ници када је убијено преко 80 људи, о константном сејању смрти на Блиском истоку и северној Африци да и не говоримо?

    Ово су у петак биле теме Спутњик интервјуа“, чији су гости били аналитичар Драгомир Анђелковић и политиколог Александар Павић.

    „Незаконито је нападнута једна суверена земља, као што смо нападнути и ми 1999, и као што је после Ирака нападнут низ других земаља, и то су злочини против мира, по нирнбершким правилима која су ушла у корпус међународног права после Другог светског рата“, наводи Александар Павић. „Могуће је да ће се после Чилкотовог извештаја судити Тонију Блеру, али, шта ћемо са чињеницом да је једна ’западна демократија‘ по ко зна који пут починила злочин против мира, који је врхунски злочин по међународном праву? И да ли ће Ирак, на основу Чилкотовог извештаја, моћи да тужи Велику Британију неком међународном суду правде?“

    „Сврха Чилкотовог извештаја је да сву кривицу свали на Тонија Блера, и да тако кривицу скине са саме Велике Британије“, каже Драгомир Анђелковић, подсећајући да се слично догодило и пре сто година, после бурских ратова и анексије двеју бурских, међународно признатих држава на југу Африке. И тада је, указује наш саговорник, формирана комисија која је утврдила да анексија није извршена легално, да је то учинила претходна администрација, али то нимало није променило ситуацију на терену.

    Кључно питање које се поставља после Чилкотовог извештаја јесте питање зашто су Американци и Британци толико желели рат у Ираку, да су прибегли лажима и кршењу међународног права да би га покренули?

    „Постоји сведочење генерала Веслија Кларка (главнокомандујућег НАТО-а у време агресије на СР Југославију), у коме он описује свој састанак са Полом Волфовицом, тадашњим трећим човеком Пентагона, који му је после Првог заливског рата 1991. године, вајкајући се што још тада Садам није срушен, рекао да је Америци овај рат показао да може да користи своју војску у региону а да је Совјети не зауставе, и, рекао му је: ’имамо једно пет до 10 година да очистимо све ове совјетске клијентске режиме — Сирију, Иран, Ирак, пре него што се појави следећа суперсила која ће нам се супротставити‘“. И друга епизода коју је препричао Кларк, наводи Павић, односи се на његов разговор с америчким генералштабним официром после 11. септембра 2001, када му овај најављује напад на Ирак и каже: „Напашћемо и уништити владе седам држава у року од пет година. Почећемо са Ираком, а затим на ред долазе Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран.“

    Драгомир Анђелковић: „Још деведесетих година су преко ’Њујорк тајмса‘ процуреле процене Пентагона у којима се врло јасно наводи да САД треба да контролишу изворе фосилних горива — нафте и гаса — а када то није могуће, онда макар да контролишу трасе којима се та горива транспортују до крајњих корисника. То је и контекст у коме треба посматрати њихов поход по Блиском истоку и Северној Африци, по земљама богатим овим енергентима или онима које се налазе на траси потенцијалних гасовода и нафтовода. Отуда и ово што се догађа у Сирији — ако ће се до Европе транспортовати гас из Саудијске Арабије и Катара, а то су једине две државе које могу да представљају реалну алтернативу гасу из Русије, онда Сирија мора да се стави под контролу, јер лежи на траси тог потенцијалног гасовода.“

    Уз то, истичу наши саговорници, било је потребно и сменити режиме који нису довољно лојални америчком интересу и који би се могли окренути америчким геополитичким ривалима.

    Нажалост, напомиње Анђелковић, то су (били) секуларни режими који су под контролом држали исламски фундаментализам и знали како да га спрече да се прелије до Европе. Уклањањем ових режима — било директном агресијом било изазивањем ’арапских пролећа‘ која су, сагласан је Анђелковић, део исте агенде — „срушена је та брана, и зато данас имамо све ово што се дешава у Европи“.

    Извештај обавештајне службе Министарства одбране САД од 12. августа 2012. који је објављен у јавности, међутим, указује и на кудикамо озбиљнију чињеницу — САД и савезници искористили су ове екстремисте за спровођење својих циљева у Сирији, потпуно свесни да у обарању Башара ел Асада с власти сарађују с Ал Каидом, Муслиманском браћом и другим салафистичким групама. Колико су, због свега овога, САД и Велика Британија заслужне за бујање тероризма, не само на Блиском истоку већ и у Европи, закључно са овонедељним нападом у Ници?

    „Овиме што су западњаци урадили, отворили су Пандорину кутију“, каже Драгомир Анђелковић. „Од нечега што је било редовно зло — радикалног исламизма било је током читавог 20. века — добили смо једно скоро апокалиптично зло. Ово што смо гледали у Ници, нажалост, представља нешто што ћемо гледати и у наредним месецима и годинама. Тај процес је сада немогуће обуздати, чак и када би Европска унија и Америка одлучиле да сарађују с Русијом у обуздавању исламског тероризма, у шта иначе не верујем јер они који су креирали овај хаос имали су интересе да то учине.“

    „Тероризма у Европи не би било да није лажи које су покренуле рат у Ираку, и склоности западних сила да сарађују с радикалним исламистима“, каже Александар Павић, подсећајући на сарадњу западних сила с исламским фундаменталистима у Авганистану, у Босни и Херцеговини током деведесетих година прошлог века, сада у Сирији…

    „Ако су тамо били склони да их користе, зашто их не би користили и сада на европском континенту?“, поставља питање саговорник Спутњика. Који би био могући мотив за то? Павић: „Један од могућих мотива налази се у контроли процеса који се сада, после изласка Велике Британије, одвијају унутар Европске уније, у којој би Француска и Немачка требало да чине главну осовину. Ко може да буде сигуран да иза свега овога не стоје амерички прсти? Да би се Французима послао неки сигнал, или да би се ослабила Француска, да не би дошло до обнављања те осовине, која би се приближила Русији или би се, макар, дистанцирала од ’великог брата‘ с друге стране Атлантског океана?“

     

    Тагови:
    лажи, терористички напад, ДАЕШ, Тони Блер, Џорџ Буш, Александар Павић, Драгомир Анђелковић, Ирак, Француска, Ница
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога