Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Зоран Костић Цане

    Победило је све против чега сам био

    © Youtube/RTS Zabavni program - Zvanični kanal
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    88215

    Људи су уведени у технолошко ропство. Да добију само оно што им други даје. Да тако и размишљају. Да се траје само онолико колико ти то неко допусти. А то тако пре није ни било, јер ми нисмо ни знали шта ће се нама издешавати, каже за Спутњик Зоран Костић Цане, фронтмен „Партибрејкерса“.

    „Син Малколма Макларена и Вивијен Вествуд спалио је заоставштину вредну пет милиона фунти у знак протеста што се све у вези са панком искомерцијализовало и што је сам панк постао као неки производ са рафа“, каже Цане.

    „Ради се о једној ствари у овом стању које се сад дешава — све што никне, ухвати га корпорација и почне да прави новац. Свака ствар постане свој антипод. Као, нећемо профит, није нам то важно, а они кажу океј, нећете ви профит, ми ћемо зарадити на вама. Jединa битност коју је панк донео, а то је да размишљаш својом главом, остала је, али као идеја. Панк као нешто против естаблишмента више не постоји, јер чим те естаблишмент прихвати, он те размагнетише. Не можеш ништа да урадиш, можеш само да продајеш неку стару емоцију и неку стару причу“, додао је Цане.

    Шта је то што је панк у ових 40 година донео, а што је постало део традиције?

    — Није ништа, он је само узет као производ. Та његова антиестетика и као ружно је лепо и све то, то се већ у тим данима, седамдесетих, претворило у антипод. Ти панкери који су куповали у бутицима јакне, имали чирокане, фарбали се, који су позирали туристима кад би дошли у Лондон да их сликају, све је постало бизнис. Велика фора у свему томе је то друго виђење ствари, јер оно што су објављивале новине и телевизија — није била та истина. Брзо смо сазнали све то.

    Ми нисмо имали много могућности. Шта да слушамо? „Смак“?! Фуј. Неразумљива музика. О чему се ту ради? То није наша генерација. „Бијело дугме“ — сељачки до бола. Ми смо хтели да променимо свет, не размишљајући шта ћемо да радимо са самима собом. Ухватили смо се могућности која нам је пружена, да и ми који нисмо баратали инструментима, нисмо ишли у музичке школе, можемо да направимо бенд и кажемо каква је наша улога у свему томе. Како се ми осећамо, о чему ми размишљамо. Значи нешто ван форме. Ишло се ван форме док и то ван форме није постало форма.

    Онда су дошле неке друге генерације које су само прихватиле тај панк из неке брзине. А панк-рок није нешто претерано брз. Прави панк, онај на који ја мислим, да ли су у питању „Секс пистолси“, „The Damned“, „Шем сикстинајн“… „Рамонси“ јесу брзи, али они имају јак ритам, ритам који те нон-стоп да тера будеш жив. Јер имао си супротно томе ово неразумљиво и сељачки и нешто што те отуђује од појма музике. Што није музика него тако нешто, неки посао којим се човек бави да би обезбедио себи новац, рибе и статус у друштву.

    Колико Вас је панк променио и како се данас осећате кад чујете неку песму која Вам је у младости била панк химна?

    — Кад чујем „Секс пистолсе“, ја се дижем. То је химна мог живота. То је то. То је оно што ми дигне адреналин и даје ми снагу да сам непобедив, јер су све ствари против којих сам био победиле. Само се изврнула једна реалност и показала да оно што смо ми покушавали, многи који су оставили живот у некој борби да нешто буде боље, да људи више буду људи, да има љубави и све то, није успело на крају. Мене је панк-рок увео у ово чиме се и даље бавим. Нема компромиса са истином. Ко не види и не чује истине и лажи у очи док их гледа.

    Само је једна ствар — остани жив. Јесте, кога сад занима принцип да мисли својом главом. Неће, бре, човек то да ради. То, идеали слободе, па кога бре то занима. Људи су уведени у технолошко ропство. Да добију само оно што им други даје. Да тако и размишљају. Да се траје само онолико колико ти то неко допусти. А то тако пре није ни било, јер ми нисмо ни знали шта ће се нама издешавати. Да нема нико слуха за музику, да нико нема слуха за те поруке, да нико нема слуха за своју младост. Не. Само су лаж, неистина, лицемерје, дволичњаштво и тотална хипокризија победили у свему. Све је било опет онако, док су млади нешто ће да шиље, а онда ће да упадну у неки стрејт и ћао. Отарасићемо их се. Оне што нисмо убили, њих ћемо се лако отарасити.

     

    Тагови:
    лицемерје, панк, Бијело дугме, Секс пистолс, Партибрејкерс, Зоран Костић Цане, Вивијен Вествуд, Малколм Мекларен, СФРЈ, Велика Британија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога