Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Светлана Слапшак, књижевница
    © Sputnik /

    Цео Балкан живи на успаваном вулкану

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    1579

    Уништавање историје, заборав и ревизионизам врло су важни западној политици, а посебно НАТО-у. Треба оцрнити Исток, што више манипулисати емоцијама, да би се људи припремили за могуће нове сукобе. Живимо у добу у којем се фалсификује историја да би се изградила нова, лажна политика, каже у разговору за Спутњик књижевница Светлана Слапшак.

    Дама оштрог језика, али изузетно ведрог духа, ове седмице је посетила Београд поводом промоције свог романа „Равнотежа“, овенчаног наградом „Златни сунцокрет“. Светлана Слапшак рођена је Београђанка, а од 1991. године живи у Љубљани, где је до пре неку годину радила као универзитетски професор.

    Деценијама је посвећена научном раду, примарно у области антропологије, као и хуманитарним активностима и заштити женских права. Аутор је бројних есеја о проблемима савременог друштва, од Балкана, преко Европе, до Америке.

    Прву верзију романа „Равнотежа“, посвећеног Београду, а пре свега Београђанкама деведесетих година, написала је 1996. Тек након две деценије, на наговор студената, одлучила је да га објави, наравно, уз дотеривања која су наметнули историја и нова животна искуства.

    Роман чине три паралелна књижевна тока. Главна линија приповедања прати београдску породицу суочену са свеукупним хаосом насталим услед рата, санкција, немаштине. Главна јунакиња Милица зарађује за живот тако што прекуцава роман великог националног писца. Текст који јој је доспео у руке, а који је Светлана Слапшак осмислила као пародију, наводи Милицу да и сама почне да пише роман-пастиш, инспирисан делима сестара Бронте. Пародија и пастиш су паралелне приповедачке линије „Равнотеже“.

    Деведесете године и даље су велика тема у уметности, на филму, у књижевности. Ви овај период сагледавате из угла жена које не желе да учествују у свеопштем хаосу и мржњи. Колико је у роману Ваших сопствених импресија о овом времену, да ли су јунакиње инспирисане женама из Вашег окружења?

    — Наравно. У роману има ликова инспирисаних мојим познаницима и пријатељима из Београда, описане су ситуације које сам сама доживела деведесетих и приче које сам чула. То је конгломерат сећања који сам обрадила по својој вољи. Тај период је обрађен у филму, на телевизији, али је један кључни елемент потпуно запостављен. То су жене и њихова улога у рату, односно против рата. Тиме се, додуше, бавила алтернативна историографија. Нешто сам у тој области и сама урадила, али ми је било врло важно да прикажем ту популацију жена које нису желеле ни рат, ни национализам, ни раздвајање, да покажем њихово становиште и да их начиним симпатичним.

    Због чега такво становиште није могло да превлада ако је жена више, како Ви често подсећате?

    — Реч је о општој политичкој ситуацији у свим земљама које су настале из Југославије — политика очувања власти подразумева да не сме доћи до испитивања одговорности, нарочито сопствене, за рат, да не сме доћи до дефинисања злочина и до разговора о њему. Ниједна од тих држава није се латила озбиљног прикупљања података о жртвама, чак ни о својим, да не говоримо о туђим. То тињање ватре, која се намерно одржава, служи само томе да се проузрокује политичка нестабилност, да владајућа група, сваки пут кад јој то затреба, захвати мало из бунара и да од тога направи нови сукоб. Сви ми на Балкану живимо на једном успаваном вулкану. Мислим да је то одржавање ватре у великој мери вештачко. Била сам у ситуацијама у којима су се мирили бивши борци, људи који су изгубили неки део тела. Иако су претрпели ужасну штету у рату, били су способни да кажу „Брате мој“ неком Хрвату, Албанцу или неком трећем. То је могућно, то сам видела! Људи јесу склони помирењу, под условом да образовање, медији и политика раде на томе. У овом региону, међутим, нико не ради на томе, осим неколико невладиних организација.

    Сада смо сведоци да се после једног прилично дугог периода у којем је доминирала прича о потреби за помирењем, и у медијима и међу политичарима, поново диже тензија. Да ли је могуће да је некоме на овим просторима потребан неки нови сукоб?

    — Није то само неодговорност балканских држава. Западна Европа не само да допушта, него јој и одговара да се у њеном источном делу ревидира историја, да се Други светски рат прикаже као „алтернативна чињеница“ (што би рекла госпођа из Трамповог штаба), да се пређе преко велике улоге ослободилачких покрета свуда на Балкану. Добро знамо да су два најјача покрета у Европи били југословенски и грчки. То желе да затамне и то видимо свуда — у Словенији, Хрватској, Србији, сви се труде да своје квислинге начине свецима, да оправдају злочине почињене за време рата. То уништавање историје, заборав, ревизионизам врло су важни западној политици у овом тренутку, а посебно НАТО-у. Потребно је оцрнити Исток, што више манипулисати емоцијама, да би се људи припремили за могуће нове сукобе. Живимо у добу у којем се фалсификује историја да би се продуковала нова лажна политика.

    Где су ту интелектуалци, зашто они ћуте, и то не само у овом делу света него и у Европи, у Америци?

    — Они интелектуалци који су лепо живели у социјализму, па још лепше у национализму, а сада живе најлепше (премда већ и умиру) – они су се прилагођавали свему и свачему и они углавном и ћуте, тако да од њих и не очекујем богзна шта. Вероватно ће се пробудити пискави песнички гласови ако буду затребали за неки нови рат. Нешто озбиљније, што можда не примећујемо довољно, а може да буде нека врста нашег спаса у будућности, јесте нова млада генерација која уопште није доживела рат, коју не дотиче реваншизам повезан с ратом и односима међу народима и која ради за себе, наново откривајући изворе слободе, једнакости и правичности, веома старе, али заборављене.

    А како се та група људи уклапа у поделу, све израженију, на елиту и обичне људе, међу којима су и радници, и сељаци, и интелектуалци?

    — Данас су ствари толико померене, да врло тешко можете говорити о радничкој класи. Ње има веома мало и већина је претворена у робље. Робовски систем је обновљен, немојмо се заваравати, он постоји чак и овде на Балкану. Постоји још један феномен, а то је да се људи који немају стално запослење, који су незапослени, или су запослени, али не могу да преживе од својих плата — систематски, уз помоћ медија и политике, приморавају да буду заокупљени собом и тим преживљавањем. Њих би требало пробудити, дати им неки смисао. Како то извести? Врло тешко, јер медији немају апсолутно никаквог интереса да се баве „нижима“, а политика има све интересе да контролише медије и да их подстиче и плаћа да заглупљују народ. То систематско заглупљивање народа треба да послужи да се нико не буни и да не примећује у чему живи.

    Мушки јунаци Вашег романа покушавају да побегну од рата, неки се крију по граду, неки иду у Канаду. Сада поново слушамо приче о обнављању војног рока у Словенији, Хрватској, Србији, како то коментаришете?

    — То су знаци хистерије. Писала сам о томе у Словенији, где је ситуација посебно парадоксална, јер је целокупна алтернативна словеначка култура осамдесетих почивала на идеји мира и неслужењу војног рока.

    Каква је то хистерија?

    — То је пре свега предизборна хистерија, није тако удаљена и космичка као што изгледа. Треба из све снаге хистерисати, излудети народ да би живео у страху. У Словенији смо ограђени бодљикавом жицом, за бога милога! Наш председник владе је спречио такозвани балкански пут и тиме затворио 60.000 бедника у Грчкој која треба да плати све то, за разлику од Турске која је за то добила шест милијарди и наставља да уцењује Европу. То пребацивање на суседа, на некадашњег брата, представља политичку хистерију у којој је најважније остати на власти. Али, немојмо се заваравати, ти људи који остају на власти су само марионете. Они, додуше, добијају огроман новац и привилегије, али не владају, њима влада неко други.

    Постоји ли нада да ће се то променити?

    — Неће се променити. Капитализам је уклет систем који се нашао у потпуном беспућу.

    Али нешто мора да се деси ако систем не ваља?

    — Мора да се деси револуција — велике социјалне промене које смо некада звали револуцијама.

    Ви верујете у женску револуцију. Зар то није утопијска идеја, каква би то била револуција?

    — Не, нипошто није утопијска. Овог Осмог марта су милиони жена били на улицама, организован је генерални женски штрајк на Исланду, рецимо, жене су масовно протестовале у Америци. Изашле су с најобичнијим, веома малим захтевом (а малим захтевима почињу револуције!), да буду плаћене једнако као мушкарци. Словенија је високо на лествици женских права, али и даље жене добијају мање плате од мушкараца. То се одлично види кад дођу до пензија које су 30 одсто мање него код мушкараца. Не само да апсолутно верујем у женску револуцију него, брате — сестре на улице!

    Ваша главна јунакиња прекуцава роман великог националног писца који код ње изазива интелектуално гађење. Од тога бежи тако што пише сопствени роман. Колико је однос Ваше главне јунакиње према роману који прекуцава, заправо, Ваш став према делу Добрице Ћосића?

    — Прво ми нису дозволили да напишем један критички састав (о књигама Добрице Ћосића), а потом су ме избацили из Удружења књижевника Србије (1996). Дала сам себи школски задатак да напишем пародију. Бацила сам се на филолошко прикупљање материјала, писање цедуљица, с темама, мотивима, реторичким и стилским формама, на основу тога сам радила. Врло сам поносна на ту пародију, то је школски пример како треба да се ради и као професор бих дала себи највишу оцену (смех). Пастиш је моја друга љубав, веома ценим литерарно стваралаштво сестара Бронте, све три су биле генији. Написале су егземпларна женска писма која су међусобно толико различита да ни на који начин не можете да их повежете, осим када видите заједнички менталитет и страст. Било ми је задовољство да откривам како изгледа та добра енглеска реторика преведена на српски.

    Тагови:
    деведесете, Осми март, капитализам, утопија, књижевност, робови, роман, интервју, политика, револуција, жене, рат, медији, Орбита културе, НАТО, Светлана Слапшак, Добрица Ћосић, Балкан, Исток, Запад, Словенија, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога