Слушајте Sputnik
    Македонски гитариста Влатко Стефановски и Биг бенд Словеначког оркестра

    Влатко Стефановски: После 3.500 концерата, питају ме за кризу у Македонији

    Миро Мајцен
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 119

    Један од највећих гитариста света Влатко Стефановски одржаће 21. априла у београдском Сава центру концерт с Биг бенд оркестром Словеначке војске. Прослављени музичар београдској публици обећава изванредан уметнички доживљај, уз обиље изненађења и узбуђења.

    С „краљем жица“ смо разговарали о односу младе генерације према музици, утицају дигиталне технологије на креативност, опхођењу медија према уметности, као и о његовим будућим плановима.

    Најављујући концерт већ сте напоменули да публика не треба да очекује параде и корачнице, иако је реч о војном оркестру. Какав сте репертоар припремили за наступ у Београду?

    — Репертоар је веома разноврстан и узбудљив. Поред музике по којој сам познат, односно традиционала из македонске музике, свираћемо и неке веома атрактивне нумере из репертоара соула, фанка и џеза. То су феноменалне нумере погодне за аранжирање у Биг бенду, разноликог и богатог звука. С великим нестрпљењем очекујем овај концерт!

    Како је уопште дошло до ваше сарадње са словеначким војним оркестром? Када су вам први пут понудили да наступате заједно и сами сте били сумњичави према томе. Шта вам је донело то искуство? 

    — Ми музичари морамо да тражимо нове форме и садржаје и неки нови угао гледања на ствари. Када сам пре три године свирао с Лондонским симфонијским оркестром, био сам веома одушевљен, а и они су били задовољни, јер су изашли из сопственог контекста, из класике коју обично свирају, и ушли у непознати, узбудљиви простор. Тако је и у овом случају: они су изашли из свог контекста свирајући са мном, а ја сам ушао у ново, занимљиво друштво с којим могу да полетим. Ово је нешто што ни ја не знам до краја, нити они, то ће бити концерт пун изненађења, узбуђења и импровизација. 

    Једном приликом сте навели да већини данашњих музичара недостају главни зачини уметности  маштарење и сањарење отворених очију. Шта им је одузело ту машту и снове, колико је то производ времена у којем живимо и како би се то могло превладати?

    — Свако време носи своје предности и своје бреме. Говорим о оним нашим маштарењима када смо били млади и када смо чезнули за бендовима, за опремом, за наступима, за рокерским животом. Људи сада добијају све на готово, сервирано на тацни. Интернет и ове справе које користимо свакодневно, укључујући и мобилни телефон, донели су нам слободу и много добрих ствари, међутим, однели су нам и нешто много важно, а то је креативно фантазирање — гледање кроз прозор, аналогно, својим очима. То је једно, а гледање у „виндоуз“ је нешто сасвим друго.

    Ја припадам генерацији стилски растргнутој између старе школе и дигиталних нових играчака. Своје албуме сам снимао аналогно, на магнетофонској траци, а данас свако има компјутер и студио у својој спаваћој соби. Преко мене се ломе та два принципа, али покушавам да извучем најбоље од та два света, од тог аналогног базичног поимања музике, сазнања, вежбања и дисциплине и дигиталне уметности, неких нових техника производње те исте музике.

    Како се осећате кад разговарате с младим музичарима који тек почињу да крче себи пут у музици, да ли имате потребу да их усмерите, да им отворите очи?

    — Имам, наравно, толико мастер класова сам одржао. Покушавам да скратим пут ка њиховом сазнању, не да им наметнем своје истине. Покушавам да им будем од користи, да рашчистим њихове дилеме. Не могу да се поставим као тутор некоме, оно што сам ја научио или урадио – то је моје, а они сада треба да ураде нешто своје, свеже и ново. А млада генерација, верујте, толико брзо учи и савладава неке нове дисциплине и знања, толико брзо открива, да је то тешко пратити.

    Ко су Вама били узори у младости? Шта су они Вама говорили у то време, да ли је и тада било неког зазора старијих према младима?

    — Ми смо се борили против музичког естаблишмента почетком седамдесетих година. Жестоко сам се борио против људи који су у то време заузели позиције уредника, директора разних дискографских кућа, телевизијских и радијских канала, ух, то је било опасно! Ми смо се појавили као рокери бунтовни према сцени која је тада неговала зихер фестивалске варијанте шлагера и популарних нота. Ушли смо као нека герила и покушавали да растуримо тај систем. Успели смо у томе делимично.

    С обзиром на то да је Балкан подручје на којем увек има неких потреса, драме, нетрпељивости, да ли као музичар осећате то на својим концертима, или музика успева да угаси те узбуркане страсти?

    — Ја се трудим из петних жила да градим мостове и да стварам позитивну комуникацију људи, народа, вера, култура, раса. Покушавам да својом музиком спајам људе, да им донесем неко задовољство које ће за тренутак да им донесе неку утеху. Знам на каквом подручју живимо, веома добро, и ти потреси постоје откад знам за себе и то се никада није смирило, нажалост. Свако мора да покуша својим примером да бар мало толеранције, разумевања и поштовања унесе у ове наше животе.

    Не волите да се изјашњавате у вези с политичким збивањима, иако кажете да Вас забрињава ситуација у Вашој земљи. Да ли верујете да кроз стварање музике можете нешто да мењате у свом друштву и да, ипак, на неки начин учествујете у променама које су му потребне?

    — Стварно бих волео да дискутујем о текстовима које сам написао, о музици коју сам одсвирао, али често неки новинари уопште немају појма шта сте одсвирали, шта сте отпевали и шта је писац хтео да каже. Они су, дакле, пропустили, цео мој опус од 35 албума и од 3.500 концерата и одмах се ухватили за политику и то ме страшно нервира. Када су људи површни, најлакше им је да ме питају каква је ситуација у Македонији. То ја могу да питам све њих, као и странце. У најгора времена, деведесетих, током ратова на Балкану, питали су ме каква је ситуација. А каква је ситуација у Шведској, на пример? Знате ли колико је труда и времена потребно да бисте снимили један албум? Има новинара који прескоче ваш труд, ваш рад, ваше писање песама, ваше емоције, ваше гитарско умеће, све се то прескочи и одједном све постане политика. То је исто као да политичара питају да ли зна текст песме „Black Bird“ од Битлса?

    Можда би их требало питати шта читају, на пример?

    — Редовно их треба питати шта читају и какву музику слушају. И које филмове гледају и чиме се инспиришу. Али добро, о томе у некој другој прилици…

    Сада припремате нови албум, реч је о сарадњи с Мирославом Тадићем, када можемо да га очекујемо?

    — Већ смо направили неку сет-листу, али треба да се нађемо овде или код њега у Америци да то коначно реализујемо. С друге стране, мени се мотају по глави моје нове ауторске композиције, имам и неке друге занимљиве идеје о пројектима, тако да не знам шта ће прво доћи на ред, али знам да ће ускоро изаћи нешто веома занимљиво из моје радионице. После свих ових година престао сам да будем превише критичан и строг према себи, мислим да је време да дам мало одушка својој души и прстима и да направим нешто што је веома интимно и лично, а пуно емоција и садржаја.

    Тагови:
    гитара, музичар, фанк, соул, џез, гитариста, рокенрол, концерт, музика, Влатко Стефановски, Балкан, Македонија, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога