Слушајте Sputnik
    Уметнички руководилац Санктпетербуршке државне академске капеле Владислав Чернушенко

    Зашто Руси и Срби морају да бране себе — свим снагама

    © Sputnik / Алексей Даничев
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Културни кутак (50)
    2601

    Целог живота сам у контакту с младим, талентованим људима који себе сматрају синовима и кћерима Русије и којима није потребан други, туђи свет. Руси или Срби нису бољи од других, али јесу другачији. Зато треба да чувају своју традицију и националну културу, поручује у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ руски диригент Владислав Чернушенко.


    Под вођством угледног руског маестра, Државни академски хор из Санкт Петербурга, познатији као хор „Глинка“, отворио је 11. октобра концертом у Коларчевој задужбини 49. Београдске музичке свечаности. Следеће вечери, на радост својих бројних поштовалаца гости, из Русије извели су и бесплатан концерт у Цркви Светог Марка.

    Чувени руски хор је, као што је било и очекивано, публику у Коларцу довео до усхићења, а посебним овацијама испраћен је његов прослављени солиста Владимир Милер. Његов изузетно дубоки бас одјекивао је и наредне вечери међу сводовима Цркве Светог Марка, пунећи очи слушалаца сузама.

    Оно по чему су гостовања хора „Глинка“ посебна у поређењу с наступима других врхунских уметника јесте, како нам објашњава његов диригент Владислав Чернушенко, то што на концертима санктпетербуршке капеле у Србији влада потпуно исто узбуђење и на бини и у публици.

    „Срби су данас једини народ у целом свету који је за Русе и Русију и даље братски. Због тога нам веома значи сваки сусрет са српском публиком, сваки долазак у Београд или било који други град у Србији. Публику која нас познаје, воли и чека не доживљавамо као обичне слушаоце, него као најрођеније. Боравимо у разним земљама, свуда је предивно, али срца Срба и Руса бију као једно срце“, с узбуђењем у гласу прича Владислав Чернушенко.


    У чему је, према Вашем мишљењу, суштина те везе Срба и Руса?

    — Срби чувају православље, које је духовни ослонац за оба наша народа, а управо сада оно је у целом свету изложено агресији невероватних размера. Ми, међутим, одолевамо. И Србија одолева… У време НАТО бомбардовања, 1999. године, било је планирано да гостујемо у Београду. Позвали су ме и рекли ми да морамо да одложимо наступ. Неколико дана касније колеге из Београда су ме поново позвале и замолиле да ипак дођемо. Ја сам то пренео уметницима. Нико није рекао ниједну реч против тога и ми смо допутовали, наступили пред људима у Београду, у простору који није могао да прими све који су желели да нас чују. Плакали смо ми на сцени, плакала је публика. Када смо кренули из Србије, тек што смо прешли српско-мађарску границу, НАТО је бомбардовао место кроз које смо прошли. То је нешто што човек не може да заборави!

    Државни академски хор из Санкт Петербурга постоји више од пет векова. Одолео је смутном времену, освајањима, превратима, револуцијама, ратовима… Које тачке у том дугом времеплову могу да се означе као најзначајније?

    — Значајних тачака у историји овог хора је толико да не могу да се поброје. Програм у Цркви Светог Марка осмишљен је тако да представи историју нашег хора и певачку традицију руског народа – од композиције цара Ивана Грозног из 16. века до савремене музике. Најважније у судбини овог хора јесте то што је он, заправо, „вршњак“ руске државности. Велики кнез Иван Трећи Васиљевич, који је први себе прогласио владаром свих Руса, основао је хор чији смо ми наследници. А тај хор је 12. августа 1479. године наступио на свечаности поводом  освећења првог храма Московског кремља – Успенског сабора. Управо од тада, заједно са државом, живи и овај хор. Сви руски цареви су били укључени у његов рад, Петар Први је, на пример, сам стајао у хору и певао с њим.


    Било је и много изузетних музичких имена, попут Михаила Глинке, Александра Бородина…

    — И Николаја Римског-Корсакова, и Милија Балакирјева… Целокупна професионална музичка култура и образовање потекли су из овог хора. И прва музичка школа, и прве оркестарске пробе, и обука у оквиру свих музичких специјалности – све је почело у нашем хору. И ја сам његов васпитаник, прешао сам његов праг (страшно је кад помислим колико је то давно било) на јесен 1944. године. Судбина је тако удесила да сам прошао кроз ту школу и да сам се, када је за то дошло време, вратио на место својих учитеља. То је мој дом.

    Од заборава сте спасили многа дела руске музичке баштине, а изводите и српску духовну музику.

    — Када говоримо о српској музици, не само духовној, важно је истаћи да овде има велики број композиција и композитора којима би Европа могла да позавиди. Не говорим само о Мокрањцу, него о Христићу, Тајчићу… да не говорим о Светиславу Божићу, који је посебна појава, велики композитор. У Србији постоји веома снажна музичка традиција, посебно у области хорске музике. Ту богату музичку библиотеку редовно укључујемо у своје концертне програме.

    Како видите будућност хора?

    — Нико не може да зна куда ће нас одвести живот. Ко је могао да зна да ће НАТО бомбардовати Србију и због чега се то догодило. Шта се догодило с Русијом када је почела перестројка и када се срушила огромна земља? А сада с огромним напорима почиње да се подиже поново…


    Верујете ли у будућност Русије?

    — Ако човек не верује, не треба ни да живи. У свакој земљи има разних људи. Постоји снажан утицај споља, пре свега амерички, који врло вешто уноси хаос у живот многих земаља. И Србија је то искусила. То се дешава и код нас: међу нама је много оних који не воле своју земљу и народ и све време гледају у правцу Запада. Наш хор је, међутим, много путовао по целој земљи и сретао разне људе, пре свега оне обичне, који не припадају елити. Међу њима је заиста много оних који су спремни да служе својој земљи. Због тога верујем да ће у Русији све бити у реду. Целог живота сам у контакту с младим људима, паметним и необично талентованим. Они себе сматрају синовима и кћерима ове земље и није им потребан други, туђи свет.

    Ја сам се родио у Лењинграду, у Петербургу. Цео мој живот је везан за овај град и за мене друга земља, поред Русије, не постоји! Нећу да кажем да смо ми Руси бољи од других, просто смо другачији, као и Срби. Сваки народ има неке своје особености и има право да чува своју традицију и националну културу. Индустрија, бизнис, економија могу да се опораве у релативно кратком року, али ако се уништавају језик, традиција, култура, неће бити ни народа ни земље. Наш је задатак да сачувамо те основне вредности. Наш хор ту мисију испуњава тако што слушаоцима кроз музику преноси осећања, тако што им кроз мелодије од којих им трепери срце улива љубав према сопственом језику, природи, тако што негује породичне вредности, љубав и доброту. То је задатак уметности, врло је једноставан. Широм света се сада руше исконске вредности, и то се ради смишљено. Задатак уметности јесте да усавршава људски род, а то је могуће само уз искрена и висока осећања и истину, а не уз прљавштину, суровост, насиље.


    Каква су вам искуства када наступате по свету, како људи реагују на руску традицију и уметност, могу ли да разумеју руску душу?

    — Политика је политика, а људи су људи. Сада имамо врло компликоване односе с балтичким земљама, на пример, с Литванијом, тамо је председница врло агресивна. Прошле године, на Дан победе, 9. маја, наступили смо у Вилњусу. Очекивали смо проблеме, а уместо тога – да сте само видели с каквим су нас одушевљењем слушали Литванци, колико су се радовали, колико су узбуђени били! Прошлог лета смо први пут учествовали на највећем европском музичком фестивалу у Салцбургу, на који долазе људи из целе Европе. Слушали су нас с огромним узбуђењем и пажњом, током сваке паузе је одзвањало у ушима од тишине. Када се концерт завршио, публика је била на ногама и радовала се – успели смо да допремо до њеног срца. Ако радиш поштено и исправно, ако носиш доброту и лепоту, људска душа не може да се не одазове на то, о коме год да је реч. Били смо у готово свим европским земљама, и у САД, никада и нигде нисмо наилазили на хладне погледе. Свима је то што изводимо веома занимљиво и у многим случајевима изузетно, јер је руска певачка традиција другачија од западне, испуњена је експресијом и посебном енергијом, није реч само о лепом звучању.

    За крај бих желео да кажем нешто што важи и за српски и за руски народ: потребно је да свим снагама бранимо своју културу, живот, свест. Шта год да се догађа, треба да стојимо чврсто. Дужни смо да опстанемо, јер треба да сачувамо своју православну веру, своју државност и сам народ, зато што народа оваквих какви смо ми нема више. Ми нисмо бољи, али јесмо другачији. Због тога треба да сачувамо своју самобитност по сваку цену, морамо да опстанемо без обзира на унутрашње противречности. Желим српском народу све најбоље, а пре свега чврстину духа!

    Тема:
    Културни кутак (50)
    Тагови:
    диригент, НАТО бомбардовање, публика, хор, фестивал, музика, БЕМУС, Владислав Чернушенко, Запад, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога