Београд+ 10°C
Ниш+ 11°C
Слушајте Sputnik
    Руски песник, преводилац и културолог Олег Комков

    Човек је заборавио да буде човек

    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    Кад се елита пита (18)
    0 480

    Потрошачка култура сведочи о томе да је човек заборавио да има задатак. Већина људи је заборавила да сваког минута треба да се труди да нешто створи, уместо да нешто стекне, јер је то једини начин да човек остане човек, каже у разговору за Спутњик руски културолог, песник и преводилац Олег Комков, гост 48. Смедеревске песничке јесени.

    Олег Комков, полиглота који говори енглески, немачки, грчки, италијански и још неколико језика, у српску поезију се буквално заљубио када му је у руке доспела књижица са песмама Јована Дучића. Иако тада није разумео српски језик, музика коју је чуо читајући Дучићеве стихове за њега је била омамљујућа.

    „Не могу рационално да објасним свој први сусрет са Дучићевим стиховима… Био сам у Будви, у Црној Гори. Отишао сам у књижару, јер сам пожелео мало поезије. Тражио сам да ми нешто препоруче, а они су ми дали Дучића. Одмах сам схватио да ми је то потребно, да желим то да читам и преводим. Исте вечери сам превео прву песму ’Јабланови‘. Потом сам наставио, а руски читаоци су то веома добро прихватили. Наравно, посветио сам се учењу српског језика“, прича Олег Комков, који на руски језик преводи и стихове савремених српских песника, попут Вере Хорват, Злате Коцић и Владимира Јагличића. Са њима је у прилици да се ових дана сусретне на песничкој светковини у Смедереву.

    Где сврставате поезију Јована Дучића када говоримо о светским оквирима?

    — За мене је то тешко питање, јер је Дучић за мене потпуно посебан. Он свакако заузима одређено место у поетском пејзажу 20. века, познато је да су на њега утицали француски симболисти, импресионисти, а ако га поредимо са руским песницима, могао бих да кажем да подсећа на Аненског или Блока… Ипак, не бих да га посматрам као научник, јер је он за мене, као што рекох, посебан. Ја у Дучићевим стиховима чујем његов јединствени песнички глас. Он одјекује у мојим ушима! Наравно, волим и друге српске песнике, читам српску поезију, и класичну и савремену са великим задовољством.

    Како оцењујете стихове савремених српских песника? По чему је, према Вашем мишљењу, особена савремена српска поезија?

    — Савремена српска поезија има једну посебну, метафизичку дубину која рађа потпуно нове поетске, језичке и лексичке форме. Не видим ништа слично у другим поезијама у овом тренутку. Данас је свуда у свету, рецимо, популаран слободни стих. И српски песници пишу слободним стихом, али се он суштински разликује од осталих. Веома је мелодичан, музикалан, не ломи се језик, сав је саткан од унутрашњих мелодија и ритмова. У савременој српској поезији се родио поетски феномен којег још није било, мада у свету, нажалост, то још није познато. То је нешто потпуно ново, за шта је потребан неки нови појам, нови назив.

    Какво је Ваше искуство у превођењу поезије са различитих језика, да ли је теже преводити на руски са српског, блиског словенског језика, или, рецимо, са немачког?

    — Увек је тешко. Сваки пут, без обзира на језик оригинала, на искуство, знање и технику, преводилац увек почиње од нуле, јер никада нема гаранције да ће успети у свом науму. Сви језици са којих ја преводим су индоевропски, али разлика, наравно, постоји. Када преводим са српског, трудим се да сачувам од оригинала и више него што се обично чува у поетском преводу, чак и на нивоу звука, на нивоу морфологије. Када је реч о западним језицима који су мање блиски руском, тражим друга средства…

    Како културолог види савременог човека? Где је човек данас, какав је његов однос према култури ако имамо у виду потрошачки менталитет, дигиталну револуцију, владавину масовних медија?

    — То је важно питање, на које је тешко одговорити кратко и свеобухватно. Ваља, пре свега, знати да култура уопште не одговара на питање „Шта?“, него на питање „Како?“, јер је култура начин људског постојања. Она представља развој човека кроз историју и у сваком тренутку она је задатак који човек испуњава. Човек никада није коначан, заокружен, он увек мора да испуни задатак и човек је у оној мери у којој то успева.

    А који то задатак испуњавамо данас?

    — Све оно што се описује речима „потрошачко“ и „масовно“ сведочи о томе да је човек заборавио да има задатак, заборавио је! Већина људи је чврсто, дубоко, коначно, свесно или несвесно, заборавила да сваког минута треба да се труде да нешто створе, уместо да нешто стекну, да би остали оно што јесу — људи, а не нека друга бића. Превише је људи заборавило на истину да човек није датост. Образовање, књижевност, поезија имају задатак да га на то подсете.

    Не чини ли Вам се, међутим, да је савремени човек више него икад раније удаљен од поезије?

    — Да, потпуно је удаљен. Живот га је прогутао. Живот и култура су увек били у опозицији. Живот обухвата све — и натчовечанско и нечовечанско и човечанско, а култура је, на крају крајева, оно што човек ради са својим животом. Када живот гуши културно начело у човеку, онда човек напросто тоне у том животу, страда. Такав живот можемо назвати материјалистичким, меркантилним, потрошачким, како год.

    Шта је онда задатак савременог човека?

    — Задатак му је да се бори да превлада самог себе, да превлада негативно начело. Због тога је важно образовање које нема практичну вредност. Ми смо навикли да размишљамо о вредности у категоријама „правити каријеру“, „зарађивати новац“. Често се поставља питање због чега се књижевност предаје људима који нису филолози, на пример, лекарима. Она нема непосредну практичну вредност, али ради за људско мишљење, има огромну духовну вредност. А образовање није скуп знања која треба набијати у главу, или скуп вештина потребних за одређену специјалност, образовање је обликовање, оно човеку доноси духовну форму и чини га личношћу. Данас се образовање своди на информисаност. Ту је тачка и нема даље. Може се рећи да је човек заборавио свој задатак због тога што је све свео на информације. Информације су безлични ток података, а ту не може бити човека!

     

    Тема:
    Кад се елита пита (18)
    Тагови:
    песници, преводилац, превођење, поезија, Смедеревска песничка јесен, Злата Коцић, Олег Комков, Вера Хорват, Јован Дучић, Србија, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога