Слушајте Sputnik
    Лев Давидович Троцкий

    Троцки није знао за страх — Лењин му је бескрајно веровао, а Стаљин га је убио

    © Sputnik / РИА Новости
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    0 712
    Пратите нас

    Всеволод Волков, унук чувеног револуционара Лава Троцког, имао је свега 14 година када су убили његовог славног претка. На дан атентата био је поред свог деде. Волков данас живи у Мексику, променио је име у Естебан (јер се лакше изговара на шпанском) и управља музејем у кући где је живео Троцки.

    У марту ове године напунио је 92 године и једини је живи наследник Троцког. Музеј у граду Којоакан је, каже, веома интересантно место.

    „Овде су биле написане две велике странице историје. Као прво, ова кућа сведочи о великодушности локалних власти. То је резултат мексичке политике додељивања избегличког статуса, која је потом инспирисала многе земље. А друга страница је борба коју је водио Троцки у име револуције. Управо због те борбе су га и убили у Мексику“, каже Волков за Спутњик.

    Интересантно је да је жеља, да напише биографију Лењина, Троцког можда коштала живота. Како у једном тренутку није имао довољно новца да заврши биографију, прихватио је предлог америчке издавачке куће „Харпер“ да напише биографију Стаљина. Троцки је почео да пише, а у кућу је редовно долазио Стаљинов агент Шелдон Харт, који се код секретарице распитивао како напредује рад на биографији. Било је јасно да га ова тема чини веома нервозним.

    „Мој деда се није плашио. Реч ’страх‘ није постојао у његовом речнику. Врло је интересантно да је убијен непосредно пред крај писања Стаљинове биографије“, подвлачи Волков, и наставља:

    „Он је био један од најближих сарадника Лењина, који му је толико веровао да се у архивама Харвардског универзитета могу наћи празне странице са потписом Лењина, за случај да Троцком буде потребно да изда неки хитни налог“.

    Вашем славном претку историчари приписују и позитивне и негативне карактеристике. А какав је за Вас био Лав Троцки?

    — Он је био прави, аутентични револуционар, душом је био предан идеалима марксизма и револуције. Многи се данас споре око борбе између Троцког и Стаљина. Мислим да за такве расправе нема места. Стаљин је заиста желео власт по сваку цену и то је пошто-пото био његов циљ. Троцки је, с друге стране, желео да утврди принципе и вредности револуције у партији, која је под Стаљином почела да се креће у сасвим другом смеру и колосеку.

    Троцког као политичара сви познају. А какав је он био код куће, са својим ближњима? Живели сте заједно до његовог убиства…

    — Он је био прилично строг у смислу дисциплине и реда. Али је исто тако волео своје ближње и био добар према њима. Посебно је био племенит према својим младим присталицама, наследницима. Његови чувари или телохранитељи нису били професионалци, нити војници, већ млади радници, предавачи који никада у рукама нису држали пиштољ. Они су се, показала је историја, понели врло наивно и искрено говорећи, нису били идеални за тај посао. Али, били су верни, иако за свој посао нису примали плату. То су били добровољци који су једноставно желели да помажу Троцком и да уче од њега. Деда је велики значај придавао образовању, обучавању нове генерације револуционара. Управо у овој кући била је написана последња страница његовог живота.

    Мислите на убиство Троцког које се десило 1940. године?

    — Да, ја сам се враћао кући у тренутку када је дошло до напада. Полако сам се враћао из школе, спуштало се вече. Било је прилично топло. Из даљине сам приметио да се нешто чудно дешава у кући. Обично су код нас вечери биле мирне и дремљиве, без неких посебних активности, за разлику од јутра и дана када би кућа била пуна новинара или других посетилаца. А те вечери се дешавало нешто чудно, јер врата су била отворена, у околини је била полиција, а испред саме куће лоше паркиран аутомобил. Одмах сам осетио неку нелагоду и узбуђење, имао сам лош предосећај. Али тада сам се још надао да ће се можда све добро завршити, као и када је претходно био атентат на деду 24. маја, када су и он и Наталија остали живи. Пришао сам вратима и сударио се са једним од чувара, Харолдом Робинсоном, Американцем. Он је био шеф дединих чувара, а поред тога уметник. У руци је држао пиштољ и био је веома нервозан. Питао сам га шта се дешава, а он је само говорио „Џексон, Џексон“. Нисам схватио да је то будући младожења Силвије Агелоф, која је била млада следбеница мог деде.

    Када сам прешао из ходника у библиотеку, видео сам мушкарца у крви кога су држала два полицајца. Мушкарац је завијао, као животиња. Тај крик никада нећу заборавити. Нисам га препознао, нисам схватио о коме се ради. Тек кад сам ушао у библиотеку, видео сам кроз одшкринута врата шта се заправо догађа.

    Деда је лежао на поду у локви крви, око њега је било много људи, између осталих и Наталија и сви су покушавали да му помогну. А онда сам чуо дедин дрхтави глас: „Не пуштајте овде мог унука, да не види све ово“. То је наравно оставило јак утисак на мене, јер деда је и у таквом тренутку мислио на мене, није желео да тај призор остави трауму. А пре тога, када су дедини чувари ухватили убицу и почели да га туку, деда је рекао да га оставе на миру, како би могао да каже ко га је послао. И испоставило се да је то била добра одлука. Захваљујући томе што је убица остао жив, раскринкана је завера која је довела до убиства. Касније је локална група стаљиниста добила наредбу да уништи ову кућу, ово историјско место.

    И још један интересантан детаљ јесте то да је Умански, тадашњи совјетски амбасадор у Мексику, добио задатак да убеди мексичке власти у лажну верзију целог догађаја. Међутим, локалне власти нису поверовале у обману, након чега је Умански добио премештај у Костарику. Али, несрећни амбасадор није стигао на своју нову дестинацију, његов авион је пао одмах након полетања из Мексика.

    Тагови:
    Лав Троцки, Естебан Волков, Јосиф Висарионович Стаљин, Владимир Иљич Лењин, Мексико, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога