Београд+ 4°C
Ниш+ 12°C
Слушајте Sputnik
    Владан Вукосављевић, министар културе

    ЕКСКЛУЗИВНО Министар за Спутњик открива веома важне вести за српску културу (видео)

    YT/Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    Како Спутњик јавља (29)
    4392

    Замерају нам зашто уопште говоримо о српском културном простору. Кажу, требало би говорити само о савременом стваралаштву, гледати у будућност, без освртања на прошлост... Ти аргументи су политизовани, политикантски и често врло детињасти, каже министар културе и информисања Владан Вукосављевић.

    У интервјуу за Спутњик, министар најављује отварање српског културног центра у Пекингу у јануару 2018, а у јуну следеће године и реновираног Народног музеја у Београду.

    Да ли је култура заиста поље у коме треба добро засукати рукаве и неке ствари радити готово отпочетка?

    — Има много незавршеног посла, каменца на српским културним пословима, активностима, институцијама и установама. Али, не може се преко ноћи. Енглеска пословица каже „Рим није саграђен за дан“, тако ни проблеми у српској култури нису настајали за један дан, то је било питање процеса. Али и добре ствари у српској култури, којих није мало, нису настајале за један дан, тако да имамо процесе који су добри, који су охрабрујући, које треба додатно подстицати, а имамо и неке ствари које су, благо речено, запуштене. Уверен сам да ми из Министарства културе и информисања улажемо велике напоре да поправимо оно што можемо, да унапредимо оно што је вредно и обесхрабримо оно што је рђаво.

    Годинама се стиче утисак да је култура на маргини, да је, што би наш народ рекао задња рупа на свирали. Да ли ће Предлог стратегије развоја културе, уколико буде усвојен, побољшати ситуацију и дефинисати неке ствари које су још увек у сивој зони?

    — Самим постојањем стратегије, ако посланици у Народној скупштини Републике Србије овај текст буду усвојили, ми нећемо решити ниједан проблем у српској култури, али ћемо означити правце развоја, уочити проблеме, предложити алате за решавање тих проблема и направити неки план и редослед догађаја и активности по редоследу приоритета. Стратегија није зец из мађионичаревог шешира који ће сам од себе да реши ствари, она само значи да смо се као друштво усагласили око неколико битних питања — шта је наша култура, које су њене димензије, шта је српско културно језгро, шта је српски културни простор, колико новца као друштво морамо да издвајамо за културу у наредним годинама из буџета, који су то капитални, инвестициони пројекти које ово друштво мора да заврши ако их је започело, или да почне и заврши ако их није ни почело, који су то закони које треба донети, који су то закони који постоје, а потребне су им измене и допуне да бисмо и на тај начин створили формат за бројне активности које треба да уследе. Према томе, од стратегије, будимо искрени, не можемо очекивати чуда, она сама по себи није инструмент за стварање чуда, али јесте један разуман, чврсто утемељен план и израз темељних опредељења једног друштва за оно што намерава да чини са својом културом у посматраном периоду, у овом случају то је десет година.

    Мислите ли да као народ можемо да се окупимо око дефинисања тога шта је наша култура, шта је наша културна стратегија и шта су приоритети нашег културног развоја?

    — Надам да ћемо успети у том подухвату, који није нимало лак. Историјског поређења ради, пре више од 100 година, злогласни Бењамин Калај, који је је био амбасадор Аустроугарске у Београду, па управитељ Босне и Херцеговине после анексије, и није био наклоњен српском народу, у једном писму, које је писао свом сараднику крајем деветнаестог века, нагласио је следеће: „Наш највећи савезник у борби против Срба у политичком простору на Балкану јесте и биће српски партикуларизам“. Дакле, подвојеност, несагласје, одсуство заједничке стратегије и сличне ствари. Илустрација ситуације, која и дан-данас у одређеној мери влада у нашем друштву.

    Ми смо организовали расправу о Стратегији културе у седам градова, и она је имала свој епилог у Народној библиотеци у Београду. Било је добронамерних критика које указују на неке недостатке, мањкавости, пропусте, и које предлажу решење проблема, а било је и пакосних критика и паушалних оцена. Чини ми се да је одређеним круговима највише засметао покушај дефинисања српског културног језгра, односно димензија српске културе, дакле, шта је то што чини језгро наше културе у дугом историјском трајању на овом простору. Друга ствар која је била спорна — зашто се уопште говори о српском културном простору, треба говорити само, кажу неки од њих, о савременом стваралаштву, треба гледати у будућност, не треба се освртати на прошлост… Ти аргументи су политизовани, политикантски и често врло детињасти. Разлози за такво понашање јесу они разлози из различитих политичких мотива који треба да доведу до следеће последице, а то је да српска култура убудуће нема своје име и презиме, да то постане један аморфни збир појава и феномена у различитим облицима постојања.

    Ми смо изложени једном веома незгодном процесу акултурације, феномену који отприлике представља топљење основних идентитетских атрибута неке културе и преузимања вредности и атрибута неке друге културе у одређеном историјском процесу. Уколико акултурација одмакне, долази се практично до топљења културног језгра и стандардних културолошких и идентитетских образаца једног народа, што је предуслов за разне историјске невоље. С друге стране, морамо такође водити рачуна да је супротан процес акултурацији процес културног етноцентризма. Он би значио да је једна култура уплашена од акултурације, неспремна да се отворено упусти у изазове савременог света, интеркултурне сарадње, сарадње културних простора, и да се неспремна и слаба затвара у свој етно простор и топи се сама у себи. Ниједна култура, па ни српска, није довољно кадра да самостално функционише без примања и давања утицаја. Дакле, ми морамо да ходамо једном врло прецизно одабраном стазом, имајући на уму опасан процес акултурације који у доба глобализма утиче на многе мале културе. Велики и богати народи и државе се лакше одупиру тим процесима из различитих разлога који су јасни сами по себи….

    Стање у српској култури није, како кажете, на нултој позицији  културни живот у Србији је релативно богат, садржајан, али је то стање и хаотично?

    — Донекле је хаотично. Ми живимо, глобално гледано, у осетљивом добу, где се руше дојучерашњи стандарди пословања, размишљања, технологије, науке. У добу великих промена. Оно што је важило као образац јуче, не може да важи данас и сутра. Дакле, ми сматрамо да је веома важно да наша држава стане на становиште да је потребно одвајати више новца за културу. То је алфа и омега структуралних услова. Ево зашто: у овом тренутку се за потребе културе и информисања издваја, барем према подацима за ову годину, око 0,68 одсто из укупног буџета. То укључује и културу, и информисање. Ако бисмо сузили на оно што се одваја само за културу, то је неких 0,4 одсто, са врло малом маргином грешке. То је мало. Србија тим издвајањем није последња на листи земаља у Европи, али је веома ниско пласирана. Оно што такође треба назначити јесте да већ неколико година постоји препорука Унеска, да је, без обзира на величину буџета неке земље, неопходно одвајати један одсто из буџета за културни живот и за развој културе. Испод тога ствари стагнирају или се долази у један опадајући процес, што је регресија културног стања и води директно у пропаст.

    То смо поставили као циљ. Наш предлог је повећање од 0,1 одсто сваке године, из године у годину. Дакле, ако сад имамо 0,68 следеће године 0,78 па се на то додаје 0,1. Према томе, за пет година ми бисмо били на 1,2 одсто тим темпом, јер се, наравно, додају проценти на проценте, а за 10 година, на колико је стратегија предвиђена, ми бисмо се приближили износу од 2 одсто што би већ била велика ствар. Према томе, веће одвајање из буџета за културу представља темељну инвестицију у друштвени, народни и национални развој.

    Када се каже да је један од приоритета развој културних потреба — на шта се мисли, како се и којим средствима то постиже?

    — Пракса је показала: када се човеку понуди адекватан садржај, било у области филма, било у области музике, дизајна, културе говора, сви ће се полако навикавати и на те обрасце. Друштво има задатак, ово друштво и сва друга друштва која држе до себе, да подстичу такве навике и такве процесе.

    Где се почиње са тим подстицањима? Да ли, рецимо, на Сајму књига, где вредности нису истакнуте већ су се измешале са оним што припада комерцијалном издаваштву?

    — Оно што је врло охрабрујуће јесте да близу 200 хиљада људи дође на Сајам књига током седмодневне манифестације да погледа или купи књигу. Наравно, нисам презадовољан неким појавама на овогодишњем Сајму, било је ту банализације, било је ту и аутора и концепција који можда не припадају ономе што бих ја желео да замислим као Сајам књига, али морамо да будемо свесни да се око књиге и због књиге стотине хиљада људи скупи. Ми можемо да козметички, можда мало изнад тога, поправљамо неке ствари и утичемо на неке појаве које нису идеалне кад је реч о Сајму књига, али суштина сајма књига је нешто због чега имамо разлога да будемо поносни.

    Како ћете охрабривати културне потребе?

    — Различитим стимулативним мерама. Ми данас живимо у медијском свету, то је опет једно сложено питање — како охрабривати оне телевизије са националном фреквенцијом које су добиле концесију од државе да користе простор националне фреквенције, и самим тим да имају добачај до сваког дома у Србији, да испуњавају оно на шта су се уговором обавезали? Када добијете националну фреквенцију, ви сте у обавези да, поред информативног програма и забавног програма, што је можда мање битно, емитујете и доста солидан и обиман садржај из културе, и то у већој мери изостаје. Они који треба да брину о томе, а Министарство информисања у свом делу нема алате за оштрије поступање, јесу регулаторна тела која понекад пропуштају да врше своја законска овлашћења.

    У тексту Стратегије говори се и о учешћу грађана у културном животу. Колико и како грађани могу утицати на културу?

    — Учешће грађана зависи од неколико фактора. Конкретан пример који се недавно десио — после недопустиво дуге паузе од десет година — јесте поновно отварање за јавност Музеја савремене уметности. Отварањем реконструисаног Музеја савремене уметности, отварају се околности и прилике да велики број наших не само суграђана него и људи из целе Србије, туриста, добије прилику да ужива у вредној колекцији тог музеја и сазна много о српској и југословенској савременој уметности. Музеј савремене уметности биће место у коме ћемо моћи да угостимо и велике и важне изложбе из иностранства, што досад није био случај. За неколико месеци, у јуну, биће отворен Народни музеј. Видећемо да одаберемо неки симболички и леп датум од којег ће наш културолошки, културни понос бити доступан посетиоцима. Тиме ће на додатни начин грађани моћи да учествују у културном животу. У стратешким инвестицијама планирамо окончање великог пројекта — завршетак Народног позоришта у Суботици, намеравамо да реновирамо већи број позоришних сала, домова културе, да охрабримо аматеризам у Србији, који је посустао, а велики је извор квалитетних садржаја.

    За културу је важно и да изађе у свет. Најавили сте оснивање културних центара у Берлину, Москви, Пекингу,… Докле се стигло с тим?

    — Предузели смо снажне кораке и овом приликом могу да наговестим да ћемо већ крајем јануара 2018. отворити Културни центар Србије у самом центру Пекинга. Центар ће се звати Иво Андрић. Наш наредни циљ је Москва, потом Берлин и онда Трст. Био бих пресрећан ако бисмо током 2018. отворили КЦ у Москви, а током 2019. Берлин и Трст. Тиме бисмо тек делом надокнадили вишедеценијски потпуни изостанак активности на том пољу.

    Шта очекујете да видите 2027, како замишљате Србију, како изгледају музеји, библиотеке, театри, концертне дворане?

    — Очекујем да видим оно што бих очекивао да видим већ јуче. Установе културе које су у бољем стању, сређеније и функционалније, очекујем да видим државу која даје доста новца за културу, без обзира на то ко одлучује о томе у том тренутку, државу која финансира и савремено стваралаштво и преводе и визуелну уметност… Нисам идеалиста, не мислим да ће да цветају руже, али очекујем напредак. Заиста смо започели читав низ озбиљних процеса у многим запуштеним областима. Требаће нам мало среће, разумевања и много охрабривања општег културног полета у земљи.

    Комплетан интервју можете погледати у видео верзији.

    Тема:
    Како Спутњик јавља (29)
    Тагови:
    Орбита културе, култура, интервју, министар, Владан Вукосављевић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога