Београд+ 19°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Мапа Европе и застава САД

    Да ли је на помолу велики раскид Европе и Америке?

    CC0 / Pixabay
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    0 530

    Глобални однос снага из основа се променио током последњих неколико година, политички, економски и војно. Нове промене у политици САД, Кине и Русије једну ствар чине несумњивом: сопствену судбину Европа треба да узме у своје руке, сада више него икада раније.

    Ове реченице налазе се у документу који ће послужити као основа за преговоре о формирању нове „велике коалиције“ у Немачкој између ЦДУ/ЦСУ и СПД-а. Документ, иначе, ни речју не спомиње НАТО, али зато говори о јачању европске безбедносне и одбрамбене политике, ни речју не спомиње трансатлантско савезништво са Сједињеним Државама, а акценат ставља на заједничку европску спољну и безбедносну политику.

    Може ли Европа заиста да узме своју судбину у своје руке и изађе из америчког шињела, под којим се налази још од краја Другог светског рата? Има ли места за размишљање о „постамеричкој Европи и новој геополитици“, као што то чине утицајни амерички тинк-тенкови попут Брукингс института? Или је тако нешто немогуће, макар док Америка има своје војне базе у Немачкој иако Немачку одавно нико не угрожава?

    Ова су питања у „Новом Спутњик поретку“ разматрали некадашњи дописник „Политике“ из Немачке Мирослав Стојановић и Слободан Јанковић, сарадник Института за међународну политику и привреду.

    Почетна премиса размишљања садржаног у овом немачком документу, да се „глобални однос снага из основа променио током последњих неколико година“, оцењује Слободан Јанковић, „изузетно је значајна зато што и сама Немачка признаје да је свет постао мултиполаран“. „То је, у суштини, позив на стварање новог пола силе, европског, који Немачка настоји да предводи“, додаје он.

    „Ово нису празне речи“, коментарише Мирослав Стојановић најаву стварања европске политике која би била независна од америчке. „Треба подсетити да је ову реченицу, око месец дана после инаугурације Доналда Трампа, већ изрекла Ангела Меркел, саопштавајући да Европа више не може да се ослања на Америку и да мора да узме сопствену судбину у своје руке“.

    Ипак, упозорава Стојановић, „Европа неће моћи лако да створи политичку унију, а далеко је и од јединственог европског одбрамбеног идентитета, иако се у последње време доста говори о европским оружаним снагама мимо НАТО-а“.

    „Сметњу европској независности од САД“, надовезује се Слободан Јанковић, „представљају и америчке војне базе у Немачкој — не можете бити самостални док је туђа војска на вашој територији — али и државе попут Пољске, прибалтичких република и балканских чланица ЕУ, које отежавају формулисање заједничке европске политике која би била независна од САД“.

    То се најбоље види, додаје Спутњиков саговорник, на примеру антируских санкција, које је ЕУ увела под притиском Сједињених Држава, што је у једном говору пред студентима Харварда и отворено признао тадашњи потпредседник САД Џозеф Бајден: „Ма колико да се сада говори о потреби за отопљавањем односа с Русијом, ЕУ и даље наставља да потврђује санкције“.

    Ни Мирослав Стојановић не очекује да ће се брзо променити став према Русији, „упркос притисцима у самој земљи да се ревидира тај тврди став Немачке који, наравно, представља амерички рукопис“, али указује: „Без обзира на то што (још) нема велике европске еманципације у односу на САД, постоји читав списак светских жаришта и крупних политичких тема у којима постоји озбиљно несагласје међу њима, што отвара маневарски простор у новом, мултиполарном свету. Да више нема слепе привржености Европе Вашингтону, каква је постојала у деценијама које су за нама, видело се недавно приликом гласања о Јерусалиму у УН, а Европа и Америка не слажу се ни око Северне Кореје, споразума с Ираном, Париског климатског споразума…“

    Да ли су ово знаци да је Европска унија већ почела да ради на узимању сопствене судбине у своје руке, или је реч тек о пролазним неспоразумима, као што је 2003. то била инвазија на Ирак, па се после све вратило на старо? С друге стране, шеф немачке дипломатије Зигар Габријел недавно је отворено рекао да повратка на старо нема, чак и ако Доналда Трампа замени неко много конвенционалнији…

    „Све ово јесу назнаке промене курса, и очигледно је да се сада нешто одлучније иде у том смеру“, сматра Јанковић, али напомиње и да „додатну препреку за успостављање снажније, независније и уједињеније ЕУ представља политичка нестабилност у чланицама саме Уније, од Немачке преко Француске до Италије“.

    На другој страни Атлантика пак утицајни Брукингс институт већ говори о „постамеричкој Европи“ као, малтене, свршеној ствари, окривљујући за то Вашингтон који се, како оцењује, још у време Барака Обаме сам повукао из решавања европских проблема, а то ствара „нову стратешку реалност“ и за Европу и за америчке противнике.

    „Свака врста америчког повлачења отвара нове маневарске могућности Европи, која има амбиције да на светској политичкој сцени не буде периферна снага. Тим пре што се, јачањем Русије и Кине, тежиште светске политике помера далеко од Европе, а она не жели да остане на периферији“, коментарише Мирослав Стојановић, али додаје: „Инерција и стара пракса, међутим, чине своје, и тешко је направити раскид са САД који би био фронталан“.

    „У Немачкој постоји осећање, које практично представља политичку платформу, да Америку не треба иритирати у темама које се ње посебно тичу, али да се треба дистанцирати од Америке где год је то могуће. А економско ривалство Европске уније и САД додатно потхрањује политички расцеп који већ постоји“.

    Брукингс институт у својој стратешкој анализи говори о три могуће опције које Америка данас има у односу на Европску унију: беневолентна незаинтересованост, подршка деструктивним тенденцијама унутар саме ЕУ како јој се не би дозволило да постане ривал Сједињеним Државама, и озбиљно мешање у унутрашње проблеме ЕУ како би она ојачала, а истовремено остала у америчком загрљају.

    „Брукингс институт је у блиској вези са Саветом за спољне послове, и карактерише их залагање за интернационалистичку и интервенционистичку политику САД“, објашњава Слободан Јанковић, и закључује: „Америка тренутно води деструктивну политику где год је то могуће, што је и очекивано, будући да је она сила у опадању; уз успон сила попут Кине и Русије, њој је и најјефтиније да делује деструктивно и тиме покуша да уништи сваког потенцијалног ривала. У том смислу, ако САД верују да постоје елите које желе да створе једну јаку Европску унију, политички независну од Вашингтона, онда ће оне пре свега гледати да делују деструктивно, политиком ’завади па владај‘“.

    Тагови:
    Европа, разлаз, САД
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога