Слушајте Sputnik
    Кип слободе

    Глобални потреси: Зашто је Америка нервозна

    © Фото : Pixabay
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Никола Врзић
    4970

    Док Америка отворено прети и противницима и својим савезницима, њени савезници и противници састају се у Русији и у Кини. Ангела Меркел посетила је у протеклих седам дана и Владимира Путина и Си Ђинпинга, Путин се састао и са Емануелом Макроном, а Италија истовремено добија владу у чијем је програму укидање европских санкција Русији.

    Да ли је архитектура глобалних односа кренула да се мења убрзано, и то из корена? Да ли је Америка на путу да постане отпадничка држава, изолована од остатка међународне заједнице коју је до јуче предводила суверено или је и даље исувише моћна да би јој се то догодило? Или је насупрот томе, као што тврди председник Европске комисије Жан Клод Јункер, „као међународни играч изгубила снагу, а због тога, дугорочно, и утицај“? Може ли Европа да се еманципује од Америке, као што позива главни уредник немачког „Шпигла“ Клаус Бринкбојмер, или пак „дубоко у себи треба да зна да тако нешто није могуће“, како тврди „Вашингтон пост“?

    О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили Душан Пророковић са Института за међународну политику и привреду и новинар из Лондона Синиша Љепојевић.

    Осврћући се на славодобитно проглашавање краја историје и настанка новог светског поретка тоталне америчке доминације пре скоро три деценије, Синиша Љепојевић оцењује да сада присуствујемо почецима краја америчке доминације: „Нови међународни поредак се већ може назрети, то је мултиполарни свет. Ипак, овај процес иде споро, пре свега зато што Америка и даље контролише финансијске токове у свету. Ипак, и томе долази крај, а ти процеси се сада убрзавају, о чему најбоље сведочи права инфлација америчких санкција. Америка је светска сила која се непрестано љути и некоме уводи санкције.“

    „Трансформација структуре светског политичког поретка започела је 2008. године. Тај процес траје већ десет година, и наставиће се у будућности“, уверен је и Душан Пророковић, који указује: „Једна од основних дефиниција суперсиле каже да је то држава која може да одређује безбедносну динамику у свим регионима на свету. Очигледно је да Америка то већ данас не може, па отуда и ова нервоза… Никада ниједна суперсила није своју позицију предала без борбе и мислим да ће се убудуће све више ослањати на војску како би очувала своју позицију у међународним односима.“

    „Стратешко опредељење Америке је да се одржава у оним деловима света у којима још то може подгрејавањем непријатељстава и генерисањем непријатеља“, каже Синиша Љепојевић, што је у непосредној вези с питањем односа водећих европских држава према Русији, који су затровани санкцијама које је ЕУ увела Русији под притиском Америке.

    А сада, у јеку неспоразума с САД око иранског нуклеарног споразума, Ангела Меркел је прошлог петка посетила Владимира Путина. На заједничкој конференцији за штампу рекла је да Немачка има „чврсто трансатлантско пријатељство“ с Америком, али да јој је „у стратешком интересу да одржи добре односе с Русијом“, на шта је Путин додао да „нема потребе да се односи Русије и Немачке повезују с односима Русије с трећим државама“.

    Две стране сагласне су не само око иранског нуклеарног споразума, већ и око гасовода „Северни ток 2“, чијој се изградњи Америка отворено противи, због чега амерички „Блумберг“ оцењује: „Зближавање с Русијом сада је кључни политички циљ Немачке“.

    Душан Пророковић је скептичан према таквој тврдњи: „То ће можда бити циљ неког будућег руководства Немачке. Ја не видим снагу у ЦДУ-у Ангеле Меркел да сада начини такав заокрет, тим пре што је немачки политички систем у овом тренутку јако ровит“.

    После Меркелове Путин је ових дана угостио и француског председника Емануела Макрона, који га је похвалио као снажног лидера и уз то признао да Русија има незаменљиву улогу у неким међународним питањима.

    „Русији, наравно, одговара да одржава контакте са европским лидерима. Такође, лидерима Немачке и Француске, због њихових унутрашњих потреба, одговара да демонстрирају своју самосталност кроз одржавање односа са Русијом“, коментарише Синиша Љепојевић, додајући, међутим, да је „кључно питање да ли Немачка и Француска имају капацитет да се одупру налозима Америке. Очигледно је да међународна изолација Русије није успела, али тек ће се у будућности видети какви ће бити конкретни резултати ових сусрета“.

    С тим у вези, „Вашингтон пост“ пише: „Европљани желе да раскину с Америком. Дубоко у себи, они треба да знају да не могу то да учине. Независни пол није вероватан“. С друге стране, немачки „Шпигл“ у редакцијском уводнику наводи: „Запад који смо знали више не постоји. Наш однос са Сједињеним Државама не може се сада назвати пријатељским, а једва се о њему може говорити и као о партнерском“. „Почивај у миру, трансатлантска алијансо 1945-2018“, оцењује и амерички „Форин полиси“.

    На том трагу и Доналд Туск, председник Европског савета, недавно је изјавио да ће „у новој глобалној игри Европа или бити један од главних играча, или пион. То су једине реалне алтернативе“, и, говорећи о Америци, „с таквим пријатељима, шта ће нам непријатељи“, те да Европа „мора да буде спремна да делује самостално“. Може ли Европа да се еманципује од Америке и да постане самосталан играч?

    „Нисам сигуран да Европа то може“, каже Љепојевић. „Сигуран сам да постоји велико незадовољство односом с Америком, међутим, финансијске и банкарске везе јако су дубоке и налазе се под америчком контролом, тако да Европа нема потребан капацитет да се отргне из америчких канџи. С друге стране, постоји процес који тече независно од тога и који ће на крају довести до тог раскида, али ће за то бити потребно време“.

    „ЕУ има довољно економске моћи да постане независтан играч у међународним односима, донекле има и политичке моћи која се нарочито манифестује у мањим земљама као што је Србија, али нема никакву војну моћ. Без садејства ове три врсте моћи нема ни укупног потенцијала, и све док НАТО гарантује безбедност Европе, она неће моћи да се отргне из америчког загрљаја“, сматра Душан Пророковић и отуда закључује да амерички светски поредак неће променити европске државе, већ савез Русије и Кине: „Европске државе ће с Русијом и Кином сарађивати тек од случаја до случаја — као што сада чине поводом иранског нуклеарног споразума — али далеко смо од склапања озбиљнијих савезништава међу њима.“

    „С друге стране, што се саме Русије и Кине тиче, то је далеко извесније. Њихови односи се сваке године подижу на још виши ниво још од оснивања Шангајске организације за сарадњу, и управо се од ове две земље може очекивати да ће у наредном периоду наставити да успостављају баланс снага у међународним односима како би створили мултиполарни свет. У стратешким документима и Русије и Кине управо и пише да им је то циљ. А коликог ће удела у томе имати европске земље, остаје да се види.“

    Тагови:
    Европа, Америка, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога