Слушајте Sputnik
    Београд на води

    У диригованом хаосу, Београд је највећа провинција

    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    1433

    Ми смо као Волтине жабе прикачени на медије, и као последицу тога ми немамо „фејк њуз“ — ми имамо лажни свет, каже Небојша Грујичић, главни и одговорни уредник „Модерних времена“.

    Кад говоримо о феномену културе, то се код нас најчешће своди на доста лелекања, каже за Спутњикову „Орбиту културе“ Небојша Грујичић, главни уредник културног магазина „Модерна времена“.

    „Не постоје духовно сиромашна времена, само је дух некад понорница а некад водопад. Исти број људи занима култура у свим временима, само је питање контекста, да ли ће они ту потребу наћи у институцијама или на некаквим алтернативним адресама или ће се самоорганизовати“, каже Грујичић.

    Kњига Луча микрокозма
    © Sputnik / Оливера Икодиновић

    Гојко Тешић, професор књижевности на новосадском Филозофском факултету и некадашњи уредник „Књижевне речи“, оценио је да је појава „Модерних времена“ у културној јавности Србије изазвала једну врсту „експлозије у диригованом, програмираном хаосу“, хаосу какав није постојао ни у тзв. ригидним комунистичким временима.

    „’Модерна времена‘ су у овом часу, односно у последњих тридесетак година, епохалан тренутак српске културе, и ако то српска култура и они који воде бригу о њој не препознају, онда је то доказ да је тај тзв. дириговани хаос нешто што води ка уништењу и самоуништењу српске културе“, каже Тешић.

    Грујичић: Постоје три слоја која формирају оно што се зове културна сцена. Једно је културна индустрија — ту спадају издавачи, факултети, институције… Друго су медији, а треће — публика. Чини ми се да постоји једна врста паралелне стварности у Србији — има више људи које култура занима више од онога што су медији, у сарадњи са индустријом, у стању да им понуде.

    Ми смо разорени као друштво, као заједница, у свим њеним елементима. А једна од најстрашнијих последица разореног друштва која се тиче културе је страшна провинцијализација и средине и културе. Успостављају се неке „карго културе“, нека врста шверцоване културе, а култура, ако нема елеменат самосврховитости, она и није култура.

    Култура је постала нека врста шифре која је заправо испражњена од сваког садржаја.

    Тешић: Данас је у Србији највећа провинција Београд. Београд нема више ни књижевног часописа, ни књижевног листа који има свој ритам излажења. Али, кад узмете краљевачку „Повељу“ и кад знате да краљевачка библиотека објављује и једну фасцинантну библиотеку поезије која се апсолутно не исплати — то је једна европска чињеница у Краљеву. У Нишу постоји часопис, постоје неке ствари које су живе, постоји и у Крагујевцу нешто живо…

    Чачак има Бранка Кукића, то је један од оних интелектуалаца који може да крене у било који крај Европе, да понесе свој пртљаг који се зове „Градац“, да понесе своју библиотеку и да изазове неку врсту запрепашћења. Кад се у средиште провинцијалног духа, какав је Београд, зато што је разуђен, позавађан, уситњен, у коме постоји толико кланова и идеолошки ригидних острашћених људи, појави нешто као „Модерна времена“, онда их ти људи неће прихватити ни као чињеницу, часопис који покушава да покупи све што је вредно у једној култури.

    Мржња је данас парадигма српске културе.

    Грујичић: Ми смо као Волтине жабе прикачени на медије, и као последицу тога ми немамо „фејк њуз“ — ми имамо лажни свет. Ми реагујемо на одређене подстицаје размишљајући реактивно и онда се, кад размишљате реактивно, све што имате да кажете о свету своди на неколико гримаса, смајлија, афектираних овако или онако.

    Мурал у Вишеграду
    © Sputnik / Александар Милачић

    Тешић: Мене изненађује да међу клинцима нема неких који ће да улете у авантуризам, да направе нешто. Ти тзв. „онлајн часописи“ — то је демонстрација интелектуалне и људске неписмености у сваком смислу те речи. То што се чита у тим тзв. коментарима је запањујуће.

    Идеологија никад неће напустити овај простор. Мислим да се просто таложе идеолошки слојеви, да се оно што је некад било потапа, да се интерпретира на један необичан начин, да се пресуђује људима олако, а има оних који се на неки начин извлаче из тих тешких времена па се претварају у „свеце“… Мислим да би се могла направити једна трагична историја српске културе баш из тог идеолошког контекста.

    Идеологија нас никад неће оставити на миру.

    Грујичић: Оно што је карактеристично за ово време, при чему постоје политички, финансијски и технолошки фактори, јесте то да је ово време које извлачи најгоре од људи. Сви знамо људе који би у неким другим временима били корисни чланови друштва, међутим, таква је поледица да се данас врло лако људи лако оклизну и претварају у битанге.

    Тагови:
    Гојко Тешић, Небојша Грујичић, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога