Слушајте Sputnik
    Илији Шошкићу је тек после пет деценија и статуса једног од најбољих светских авангардиста отворена ретроспективна изложба у домовини

    Ми смо пуцали у зидове, а млади данас не виде ни хоризонт (фото)

    © Sputnik / Дејан Симић
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    Културни кутак (79)
    0 131

    „Живимо у невероватном времену када очеви који су на власти својој деци секу будућност. То је трагична противречност нашег доба, али се надам да неће дуго трајати, да ће нешто кренути, јер нешто мора да се догоди“, каже уметник Илија Шошкић.

    „Најтеже је доказати се у својој кући. А може бити да је то и моја грешка, заправо мој избор“, на свој начин вајар и перформер Илија Шошкић објашњава чињеницу да му је тек после пет деценија и статуса једног од најбољих светских авангардиста отворена ретроспективна изложба у домовини. 

    Илија Шошкић
    © Sputnik / Дејан Симић
    Илија Шошкић у музеју Савремене уметности

    Осмех и усхићење које прате његове речи као да говоре да је вредело чекати, да није касно. Јер, Шошкићеви радови нашли су се крајем протекле седмице у два репрезентативна музеја — Музеју савремене уметности Војводине и у Музеју савремене уметности на Ушћу.

    Са једним од најзначајнијих уметника друге половине 20. века, радикалним левичарем и шездесетосмашем, разговарали смо уочи отварања београдске поставке, у холу здања на Ушћу, док су трајале завршне припреме, а уметник је сваки час прекидан због консултација у вези са важним детаљима. Смиреност и стрпљивост била су помало неочекивана својства за неког ко је као уметнички герилац пре четири деценије светску репутацију освојио — пуцњем.

    „Када су после 1968. и студентског покрета моји пријатељи похапшени, преломио сам и отишао у иностранство“, сећа се Илија. „И нисам одржавао контакт. Определио сам се за аутомаргину, ту сам се сместио. Знате, то је био једини начин да се слободно ради, уопште да се буде слободан, а то је био и остао део мог дискурса.“

    Ретроспективна изложба Илије Шошкића Акционе форме у Музеју савремене уметности
    © Sputnik / Дејан Симић
    Ретроспективна изложба Илије Шошкића "Акционе форме" у Музеју савремене уметности

    Како сте опстали на аутомаргини?

    — У прво време био сам у Болоњи. Морао сам поново да упишем академију, због папира, да ме не би прогањали. Али брзо сам ушао међу своје, покупили су ме, такорећи, са железничке станице. Сви су они били екстремни левичари, као и ја, на челу са универзитетским професором који је, кад је због уверења избачен са факултета, отворио пивницу. Ту смо се окупљали, ту су долазили сви његови студенти, ту се пило, певале су се револуционарне песме… Чим су чули да долазим из Београда, са Истока, одмах сам био добродошао. У Болоњи сам провео три године, али како је то била традиционална средина — држали су је комунисти, а њима је био важан систем, праволинијско кретање, не принцип креативности — напустио сам је и отишао у Рим.

    У римској галерији „Атико“ изводите чувени перформанс „Пуцањ у зид (максимална енергија — минимално вријеме)“, о коме се и данас прича. Шта сте ви то заправо урадили, у шта сте пуцали?

    — Пуцао сам у зид, у све зидове који су, по мом схватању, представљали оно што нас заробљава, што нас ограничава и што треба рушити. Али то је морао бити зид с педигреом какав је имала галерија „Атико“, морало се то урадити у великој и моћној институцији. „Атико“ је била једино место где се тада могао произвести догађај.

    Илији Шошкићу је тек после пет деценија и статуса једног од најбољих светских авангардиста отворена ретроспективна изложба у домовини
    © Sputnik / Дејан Симић
    Илији Шошкићу је тек после пет деценија и статуса једног од најбољих светских авангардиста отворена ретроспективна изложба у домовини

    Да ли сте се икада покајали што сто сте се определили за ту праксу: радикално, оштро, без компромиса?

    — У то време заиста није било компромиса и живот је био веома ризичан. Не зову се случајно те године „оловне“. Били су ту осим нас и десничари, фашисти који су се против нас борили, била је ту и полиција. Колико су ме само пута карабињери заустављали на улици, колико је ту било непријатности, привођења… Али пуштали су ме. Ипак су се плашили да ставе руке на једног уметника.

    У Риму сте се дружили са чувеним редитељем Пазолинијем. Били сте пријатељи?

    — Нисам се дружио, ми смо само били комшије, пили смо кафу у истом бару. Моје и његове неурозе су биле различите, али смо се обојица борили против Ватикана и демохришћана. Пазолини је био један од идеолога левичарског покрета, он и не мање важни Емилио Вила, ерудита, човек који ми је помогао да реализујем прву изложбу у музеју „Дијаманти“ у Ферари. Ту сам ја, захваљујући Вили, ушао на сцену.

    Млади пред радовима Илије Шошкића у МСУ
    © Sputnik / Дејан Симић
    Млади пред радовима Илије Шошкића у МСУ

    После Пазолинијевог и касније убиства Алда Мора, кажете да сте морали да признате да је ваше веровање било утопија. Да ли је то било и признање пораза?

    — Не, то није био пораз, то је био само почетак неког новог периода.

    Како вам у Италији, где живите, изгледа данашња уметност? Има ли међу младим ствараоцима оних који су, као ви некад, спремни да уметношћу обарају систем и мењају свет набоље?

    — То би било идеално кад би се догодило, али то у овом времену, нажалост, не може да се догоди. Ова генерација сада — а знам добро јер имам ћерку од 26 година — не види хоризонт. Често држим семинаре по разним академијама по Европи и видим да млади немају ту енергију, немају снагу. А немају ни идеју. Они живе од данас до сутра. И не треба их осуђивати, нису они сами по себи такви, такво је друштво, систем је такав. Живимо у невероватном времену када очеви који су на власти својој деци секу будућност. То је трагична противречност нашег времена. Ја се само надам да неће дуго трајати, да ће нешто кренути, нешто мора да се догоди, иако се у овом тренутку не назире ни шта ни како.

    Пре готово пола века ви сте пуцали у зид. Данас смо пред новим који се убрзано граде… Да ли бисте опет пуцали у зидове?

    — Радо бих то урадио поново. Само за то би била потребна добра прилика. Јер кад се погоди моменат као те 1975. — а тада су биле и Црвене бригаде и Црни ред и дешавало се свашта — то је могуће. Када будемо схватили да наш проблем није ни економски ни политички, већ цивилизацијски. Ми живимо као у магли зато што нам је цивилизација у кризи. Тоталној.

    Камен, дрво, метал, земљ, со... елементи у радовима нашег значајног вајара
    © Sputnik / Дејан Симић
    Камен, дрво, метал, земљ, со... елементи у радовима нашег значајног вајара
    Тема:
    Културни кутак (79)
    Тагови:
    Илија Шошкић
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога