Слушајте Sputnik
    Интервјуи
    Преузмите краћи линк
    Пише
    0 172
    Пратите нас

    Писац „Романа о пијанствима“ Игор Маројевић открива за Спутњик како рећи „не“ алкохолу у време празника, која је разлика између пијанства код нас и на Западу и зашто је Србија земља „магијског реализма“.

    Роман о пијанствима“ Игора Маројевића узбуркао је књижевну сцену Србије. Према препорукама писаца, у „Роману о пијанствима“ имамо „једног новог, другачијег, изненађујућег Маројевића“, „писан је импресивном једноставношћу, исповедно и без табуа, аутоиронично“, али је „нови Маројевић и даље онај добри, стари Маројевић“.

    Маројевић саветује „љубитеље капљице“ да током празничних дана после чашице алкохола обавезно попију чашу воде, док онима који намеравају да се отарасе пића поручује да су ови дани идеални за апстиненцију.

    Рећи „не“ алкохолу — управо за празник

    „Ово је прави тренутак зато што је тешко организму да поднесе све то. Мислим да и храна одмаже организму, тако да можда није лош тренутак за одвикавање. Човек кад пије и одлучи да у једном тренутку ’заврне славину‘ осети доста бољитака, не само здравствених, него и менталних. Колико ће то да траје, зависи од њега“, каже Маројевић.

    Како одолети искушењима у времену сталних прослава?

    — Мора човек себи да зада неки дугорочни циљ и да онда размишља стално о томе, да понуде објективизује као сметњу и да себе прикаже као неког натчовека који може чак и да апстинира. То је једноставно. Човек само треба да помисли да нешто не сме да уради, не тражи се никакво постигнуће, него напротив — да се ништа не уради. Требало би да спреми сто до 200 мантри, а ово је једна од њих. Лично нисам, нити су моји јунаци имали више од неколико мантри, али нека конзумент спреми више и сигурно ће нека „упалити“.

    Радња „Романа о пијанствима“ углавном се дешава у Београду и Барселони. Каква је разлика између пијанстава у та два града?

    — Мислим да се код нас не пије много, као што ми мислимо. Није да охрабрујем било кога, али по Западу сам заиста често виђао та пијанства која су самосврховита, односно људи просто одлуче да се напију. И то је парадоксално — људи оду у пијанство, у једну екстремнију фазу, промишљено, а овде је то више спонтано. То је главна разлика између та два типа пијанстава, а Шпанци су својим традиционалним склоностима према свим врстама пића, а не само вину, придодали и протестантско планирање.

    Алкохол је добар сценариста

    Кад сте одлучили да напишете „Роман о пијанствима“?

    — Знао сам да ћу га једном написати, јер алкохол је добар сценариста и редитељ и заиста уме да осмисли и режира неке ситуације, које, чини ми се, писац не би могао. Можда би и могао, али не знам да ли би то испало тако спонтано као што је записивање гротескних ситуација до којих долази у интеракцији алкохола и двају или више људских бића. Ја сам користио неке епизоде из околних живота, укључујући и мој, али нисам никад тематизовао алкохол. Рекао сам себи да ћу написати то кад се нагомила тих епизода. Нагомилало се и требало је „нахефтати“ једном главном јунаку тих неколико десетина епизода, а затим „скратити“ материјал. То је тема која је на нивоу грађе веома плодна и заиста сам морао плачући да бацам јако много материјала. Било је материјала за двоструки „Роман о пијанствима“.

    Игор Маројевић
    © Sputnik / Радоје Пантовић
    Игор Маројевић: Алкохол је добар сценариста и редитељ и заиста уме да осмисли и режира неке ситуације које, чини ми се, писац не би могао.

    Може ли се очекивати наставак?

    — Не, јер чини ми се да сам се у овом роману баш доста испуцао што се тиче теме алкохола и направио бих паузу, односно неку списатељску апстиненцију од алкохола.

    Колико отуђење данашњих људи, које је подтекст готово сваке реченице „Романа“, вуче у алкохолизам главног и остале јунаке?

    — Можемо говорити о отуђењу, али исто тако и о лажној отворености где су људи напети јер се од њих очекује да буду отворени, а они не знају како се то тачно постиже. Постоји неки „политички коректан“ сет особина које јесу прирођене човеку, али не толико да би их показивао. Онда људи што отуђењем, што присилном отвореношћу, друштвеношћу за коју можда нису талентовани, доспевају у неку блокаду, коју је у оба случаја најлакше разбити или ублажити алкохолом. Најбрже, ако не и најлакше. Наравно, нису сви пијанци способни да као наша браћа протестанти испланирају пијанство, тако да нешто што служи смањивању блокаде може да поведе у непланирани, екстремни правац.

    Како је изгледала Барселона у време превирања 2017. године?

    Барселона је била као нека утопија, доживљавао сам је бољом него што јесте. На нивоу драматургије било је добро упознати и ту страну Барселоне која се назирала и раније, а тад се испољила. Прво противуставним референдумом, а затим можда и прејаком реакцијом мадридске полиције. Могао сам да видим како је оно што је нарастало из године у годину експлодирао у једном тренутку. То су биле неке непознате у читавој ситуацији и први пут сам тек тада био заиста запањен доласком у Барселону. А постало ми је мање интересантно кад сам морао да учествујем у расправама, једна од њих је и у роману описана. Било је размимоилажења у мишљењима са пријатељима и познаницима, али чини ми се да је у међувремену, међу обичним народом, ствар спласнула. Не знам колико тамо ишта на дужи рок води неком решењу и ако бих био каталонски сепаратиста, не бих био баш неки оптимиста. Имао сам осећај, као овде крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века, да ће се десити нешто лоше, али човек тамо зна да не може доћи до оружаних сукоба зато што су за то потребне две стране. Просто, Каталонци нису тај тип суверениста или аутономаша као Баскијци. Мислим да би се они задовољили вишим степеном аутономије.

    Шпанија као бивша Југославија

    Колико Вас је све то подсећало на распад Југославије?

    — По запаљивој атмосфери у којој недостаје нешто да би букнуо тај пожарчић и по тим поделама и тадашњим кафанским свађама. Све време сам имао на уму да није могућ југословенски сценарио, јер док је наш Устав из 1974. године био јако либералан, шпански то и није, јер у Другом члану се констатује да је Шпанија недељива и да се потребе других народа решавају кроз аутономије. Штета је што пуно трпе и грађани и економија, ево већ две године, а не види се крај. Не видим да то има изгледа да успе, јер Шпанија је у добрим односима са готово свим државама ЕУ. Каталонци заиста немају подршку, осим на неким нижим нивоима. Поједини сектори финске и словеначке владе дали су им подршку, али то је минорно. Мислим да је много предметнија српска акција на Косову. Много оптимистичније ми делује мишљење оних Срба који мисле да ће Косово бити сачувано, него каталонско да ће се одвојити од Шпаније.

    Како публика широм Србије реагује на „Роман о пијанствима“?

    — Ово ми је трећа „турнеја по Србији“ и другачија су искуства пошто више људи жели да се укључи у причу. Ту су неки средњошколци који су противници алкохола, затим средњошколци који „заступају алкохол“ или су већ у тој фази да престају да пију. Учествују и њихови професори и директори библиотека, али има и алкохоличара. Не представљају се као такви, али могу ја да осетима да они говоре „у име свих нас“. Има и родитеља, дође ту и понека жена којој је зет пијаница. Неко у књизи тражи приручник за остављање алкохола, а некога она подстиче на алкохолизам. Мени је у сваком случају драго да има екстремних реакција јер се једино оне рачунају. Уживам у „турнеји“, нарочито кад одем у места у којима никада нисам био, а и „регрутовао“ сам нову публику. Србија је пуна микросветова и ми који живимо у Београду и који смо мало и размажени због тога, то и не видимо, а имамо магијски реализам уживо на само 100 километара одавде.

    Тагови:
    алкохолизам, каталонија, Срби
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога