Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Са  једног протеста у САД

    Заступнички ратови и њихове могуће последице

    © REUTERS / Stephen Lam
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Марко М. Николић
    0 445

    Хладни рат, који је обележио другу половину 20. века, ових дана нам се враћа на велика врата, само у напреднијем облику, у виду константних заступничких ратова и вођењу такозваног хибридног рата.

    Неки савремени историчари тврде да Хладни рат никада није ни завршен, већ је био привремено прекинут након пада Берлинског зида, декадом апсолутне доминације САД, што се огледало кроз покретање ратних похода без одобрења СБ УН и доминацијом закона силе над силом закона. Чим се некадашњи такмац у виду савремене Русије уздигао и створио адекватан амбијент на унутрашњем плану, било је питање времена када ће се активирати и на пољу глобалних геостратешких игара моћи.

    У Азији, тихо, али сигурно расту два древна џина — Кина и Индија. Њихова блага индиферентност према тренутним светским горућим темама могла би да завара, али су они итекако присутни и заинтересовани, макар толико да прокоментаришу збивања и јасно се одреде кога подржавају. То је и разумљиво, имајући у виду да се доминантне силе усредсређују на војску, док се кандидати за наследнике фокусирају на економију.

    Мир — доказ слабости

    Тако је било од Старог Рима, па све до данас. Војна машинерија мора да се „храни“, што се показало на примеру, некада „pax romana“, а данас „pax americana“.

    Мир није опција за оне који себе сматрају врховним хегемоном. У америчком случају, током деведесетих, покренуо се процес „извоза демократије“. Њиме се остварује жељени принцип либералне доктрине и чувене Фукујамине тезе о „крају историје“ након пада Берлинског зида, покушајем стварања друштава које размишљају на исти начин. Питање идеологије, због кога је и настала блоковска подела, било је једно од основних узрока Хладног рата, док данас интерес постаје главни покретач хибридних и заступничких ратова. Појам хибридни рат је новијег датума, први пут га је у речник увео амерички маринац Френк Хофман ради сликовитог описа послехладноратовског односа снага.

    Не постоји прецизна дефиниција, али се сматра да је хибридни рат сваки облик подривања поретка у некој земљи: сајбер напади, пропаганда, неке невладине организације, економске блокаде (нпр. блокаде рачуна неподобних физичких и правних лица), тероризам, етнички и религиозни сукоби, корупција и сви други начини деловања који нису облик класичног рата, већ перфидног убацивања субверзивних елемената у друштвено-правни поредак независних држава. Заустављање таквог процеса експанзивне и агресивне геостратешке политике, какву је у кампањи најављивао амерички председник Доналд Трамп, очигледно није могуће тако лако извести.

    Наиме, Сједињеним Америчким Државама ће бити врло тешко да се посвете себи управо зато што унутрашњи „јастребови“ опстају захваљујући новим освајачким походима. Кроз ту призму би требало посматрати скорашњи напад америчких снага на Сирију. Доналд Трамп покушава на неки начин да се додвори америчкој јавности и елити. Напад је оправдан наводним Асадовим преласком „црвене линије“ који Запад није спреман да толерише. Руска страна је била обавештена о току напада и није постојала објективна шанса погађања руске војске.

    Сирија је најбоље осетила несрећу када се интереси великих сила сукобе на туђој територији. Заступнички ратови нису новост, они су постојали одувек. Екстремни пример из Хладног рата — Вијетнамски рат — говори нам о могућим последицама које овакви сукоби могу да донесу. Читава тарапана на подручју Сирије може се описати „игром слонова“, а где се слонови заиграју, ту се трава гази у широком обиму.

    Прорачун великих сила је да заступнички ратови постоје ради „опипавања мишића“ и тестирања способности индиректно супротстављених страна, технологије, брзине командовања и доношења одлука у кризним ситуацијама. Велике силе добро пазе да се директно не сударе једна са другом. Колико год тај контакт наизглед деловао близак, па чак и протумачен као директно мешање у круг деловања друге силе, повод за нуклеарни рат тешко да ће се десити на тлу земље где се води заступнички рат. До тог катастрофалног исхода пре би могло да дође уколико једна од нуклеарних сила процени да не може адекватно да одговори другој. За Русију највећу претњу представља програм ракетних штитова у Европи који се и даље правда могућношћу иранског напада на Европу, што из тренутне перспективе делује смешно.

    Варијабле моћи

    Паритет међу „тешкашима“ чини поседовање нуклеарних тријада, односно спремност да се из ваздуха, копна и/или са мора максимално искористи сав нуклеарни потенцијал у случају армагедона. Такав вид заштите представља баланс међу нуклеарним силама и основа је фактора одвраћања. Друга варијабла и показатељ супериорности јесте могућност ратовања и остваривање интереса ван својих граница.

    Од краја Хладног рата, Сирија је први пример да се Русија значајно померила ван својих граница, бранивши не само своја упоришта на Медитерану, луку Тартус и базу Хмејмим, већ и благовремено проценивши да се са тероризмом мора борити на месту где је настао и гађати га директно, пре него што се распростре и на руску територију. Заузимање позиција где су планирани будући нафтоводи и гасоводи је од стратешке, дугорочне важности.

    Фактор Курди на Блиском истоку

    Курди, један од најмногољуднијих народа на свету без сопствене државе, играју изузетно значајну улогу на Блиском истоку. Контролишу део територија у појасу између Сирије и Ирака уз југоисточну турску границу, а под њиховом ингеренцијом се налазе и многа нафтна поља. Декларишу се као борци против тероризма, али стаће на страну онога ко им понуди више — државу.

    Пошто се већ увелико планира расподела карата након рата и коме ће припасти који део колача, а Асад вероватно неће бити спреман да део своје територије уступи неком другом народу, спекулише се о могућности да Курди добију своју државу под условом да САД формирају базу на њеној територији.

    Курди ће такође имати утицај на предстојећи референдум у Турској, на којем се одлучује о увођењу председничког система, па чак и више од тога, о неком облику неосултанизма. Ердоган из тог разлога смирује страсти и вероватно ће пристати на компромис склапањем барем привременог мира са народом који у Турској броји између 10 и 15 милиона припадника. Ердоган би евентуалним формирањем курдске државе смањио притисак који на унутрашњем плану и дугорочно представља проблем Турској.

    Неостварени империјалисти

    Некада моћни, а данас играчи који живе од старе славе, са неоствареним империјалистичким сновима, незадовољни су новонасталом расподелом на Блиском Истоку. Нешто више од 100 година прошло је од Сајкс-Пикоовог споразума о подели интересних сфера на Блиском истоку између Француске и Велике Британије.

    Тада француски дипломата Жорж Пико и британски дипломата Марк Сајкс нису могли ни да сањају да ће век након апсолутне доминације европских сила, ове две државе потпуно изгубити преимућство над небом блискоисточних врелих меридијана. Наиме, ове две посрнуле машине са истог континента које дели сићушни Ламанш, одувек су имале другачије погледе на будућност и док су биле у „љубави“ у истом систему, а камоли данас, када је бракоразводни поступак у европској породици народа тек на почетку.

    Опседнуте превеликим унутрашњим проблемима и друштвеним поделама, немају маневарски простор да би се посветиле спољној политици са позиције силе, какав су статус некада уживале на међународној сцени. Своје сањалачке амбиције, наизменично, али неуспешно, покушавају да амортизују редовним подношењима резолуција у СБ УН којима осуђују учествовање Русије у акцијама у Сирији.

    Нови меридијани и старе цивилизације

    Из свега овога се може закључити да су заступнички ратови можда и најнемилосрднији, највише пате леђа слабијих. Солирања нема, свако има свој интерес и држи се велике силе која стоји иза својих ставова. Поверење међу савезницима на терену је кључно и за будуће ратове, силе имају терет одговорности да се држе „црвених линија“ да би их схватили озбиљно, што тренутно на терену, што у будућности.

    Свет се окреће вишеполарности, а главни меридијан вероватно неће пролазити кроз Европу. Нови „Гриничи“, симболични центри збивања, резервисани су за оне које се усуђују да буду највећи. Европа се може наћи између две ватре и не би било добро да тако ослабљена прође као монета за поткусуривање. То је већ на европским лидерима и грађанима који бирају владе и председнике најбитнијих земаља ЕУ ове године.

    Триполарни свет се рађа, САД и земље у оквиру НАТО-а, Русија и Кина са својим савезницима са друге стране и као трећи, ништа мање значајан фактор — тероризам који је декларативно заједнички противник, али ће бити искоришћен као пинг-понг лоптица, односно интересно, с тим што та лоптица неће моћи увек да се контролише онако како јој се да „ефе“.

    Заокрети у светској политици ће увек бити могући, компромиси су неопходни ради релаксације односа. У заступничким ратовима потребне су хладне главе и много врућих састанака. У Сирији, ненамирени постоје, они врло пажљиво ослушкују шта се дешава. Иран, Ирак, Израел, Катар и Саудијска Арабија су још неки од „крокодила“ који желе да обележе своју територију.

    Да ли ће бара, или боље речено сиријско живо блато, бити довољна да се сви крокодили намире, остаје да видимо, али, по свему судећи, неки ће остати гладни и незадовољни, док ће други морати жестоко да се помуче да би одбранили своје положаје.

     

    Тагови:
    геополитика, анализа, рат, ЕУ, САД, Кина, Русија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога