Widgets Magazine
Слушајте Sputnik

    Дипломатија претњи, уцена и санкција: Зашто свет више не слуша Америку? (видео)

    CC BY 2.0 / US Embassy Kabul Afghanistan / Naturalization Ceremony
    Коментари и Аналитика
    Преузмите краћи линк
    Пише
    2662
    Пратите нас

    Шта је ових дана повезало Европску унију са Русијом, Турску и Мексико са Индијом, Иран с Кубом и Венецуелом, и Кину са свима њима? Одговор је: Америка. Све те државе — укупно њих 36, ако рачунамо чланице бриселске уније — нашле су се практично истовремено на удару америчких претњи санкцијама и сличним казнама за непослушне.

    Турској и Индији Америка прети зато што желе да купе руске системе С-400; Русији зато што постоји, а одавно више није у пожељном стању, то јест на коленима; Европској унији, поред осталог, и зато што би да сарађује с Ираном, као што се и обавезала; Куби зато што сарађује с Венецуелом, а Венецуела има исувише нафте која није под америчком контролом; Кини пак зато што, изгледа, не може на другачији начин да одговори на раст њеног економског и (гео)политичког утицаја.

    „Не видим да амерички дипломатски корпус чини ишта осим што прети санкцијама и издаје ултиматуме ако захтеви нису испуњени. Сва друга средства ишчезла су из арсенала америчке дипломатије и то је жалосно“, оценио је недавно руски шеф дипломатије Сергеј Лавров.

    Портал „Блумберг“ исказује само мало више разумевања. Санкције, које подразумевају и ускраћивање приступа америчком тржишту, администрација Доналда Трампа заиста „користи као батину“ и против савезника и против стратешких ривала, али истовремено, ипак, приметиће „Блумберг“ утешно, не покреће ратове као што су чинили Трампови претходници „на путу ка успостављању глобалне хегемоније и преузимању улоге светског полицајца“.

    Па ипак, напомиње економиста Џефри Сакс, реч је о „бизарном приступу“ који би „у будућности могао да створи озбиљне проблеме“ самим Сједињеним Државама.

    Да ли ће се америчка батина на крају окренути против саме Америке? Како је и зашто америчка дипломатија постала дипломатија санкција, претњи и уцена? Најзад, постоји ли алтернатива таквом систему међународних односа?

    То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили дипломата Зоран Миливојевић и генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач.

    „Америка никако да се суочи с реалношћу да су се глобални односи променили и да она више није у позицији у којој је била после пада Берлинског зида, када је била једина суперсила која је одређивала садржину међународних односа и била коначни арбитар“, каже Зоран Миливојевић. „Предизборна кампања Доналда Трампа наговештавала је да је он свестан тих промена, он је говорио о потреби дијалога са другим великим силама. Међутим, када се суочио са отпором у сопственој земљи, Америка се определила за нешто што и није дипломатија, већ специфична врста агресије какву досад нисмо имали у историји међународних односа. У покушају да сачува примат и да докаже да је и даље суперсила, она одустаје од мултилатералних споразума који доводе у питање супрематију Америке, а истовремено су санкције постале главни инструмент њихове спољне политике.“

    „Такав приступ представља израз слабости Америке“, напомиње Митар Ковач, и објашњава: „Док су САД предводиле процесе у свету, успевале су да без пуно турбуленција у међународним односима остваре своје геостратешке циљеве. Ово што се сада догађа говори нам заправо да Америка више нема инструменте за остваривање својих националних интереса каквима је располагала раније. На дужи рок, санкције којима се служи и против савезника и против супарника нашкодиће самој Америци, претварајући је у извесном смислу у изоловану државу. Једноставно, санкцијама није могуће предводити процесе у свету, баш као што ни претње не могу да промене реалност у међународним односима, а реалност јесте овај процес транзиције из униполарног у мултиполарни светски поредак.“

    „Језик ултиматума и санкција ризичан је за Америку и зато што она сада оспорава систем међународних економских односа који је сама наметнула свету“, додаје Зоран Миливојевић. „Осим тога, она не може друге земље да искључи из остваривања њихових сопствених интереса, нарочито ако су у питању храна или енергија. Покушавајући да то оствари, Америка ствара непријатељско окружење за сопствену политику, чак и међу својим савезницима... То се види и на примерима гасовода ’Северни ток 2‘ и ’Турски ток‘, чију изградњу Америка не може да спречи из простог разлога што Европа нема других извора тог енергента. Самим тим, поставља се питање колико, уопште, имају смисла те санкција којима САД прете, и у економском и у политичком смислу — односи међу савезницима се због тога кваре и неће моћи да се врате на старо, јер никога они неће моћи да убеде да су све ово радили из добрих намера или чак у њихову корист.“

    О кварењу трансатлантских односа и неефикасности америчког притиска речито говори и инсајдерска прича коју доноси магазин „Атлантик“, о састанку у Вашингтону почетком априла на којем су „САД притискале савезнике да потпишу заједничку изјаву осуде кинеског плана ’Појас и пут‘, али убрзо је постало јасно да ни Европљани, ни мала група земаља из Азије и Латинске Америке нису спремни да се томе прикључе“...

    Ова епизода, иначе, утолико је важнија ако се има у виду чувена опаска Ричарда Холбрука да су амерички противници у кудикамо бољем положају од њихових савезника зато што противници понекад и могу да одбију америчке захтеве, али савезници — не. То време беспоговорног пристанка савезника на амерички диктат, иако је он сада гласнији него икад раније, све више постаје реликт прошлост.

    „Трансатлантски односи налазе се у кризи због сукоба између диктата интереса САД и насушних потреба европских савезника за сопственим развојем, који је немогућ ако би се редуковали односи с Кином или Русијом, јер су им те земље неопходне као тржиште, односно извор неопходних енергената“, коментарише Зоран Миливојевић. „А поврх тога, иницијативом ’Појас и пут‘ Кина је постала и водећи економски инвеститор у свету. У најкраћем, нико не жели да се одрекне сопственог развоја и то ни Америка не може да наметне својим савезницима. Чак ни Британци то не прихватају.“

    Русија и Кина, два главна стратешка супарника САД, то прихватају још и мање. Штавише, напомиње Митар Ковач, не би ни дошло до оволиког зближавања Русије и Кине да обе нису изложене америчком притиску“.

    „То је закономерност у историји међународних односа. Русија и Кина сад заједно наступају у међународној арени“ и то је додатни контраефекат америчких санкција и ултиматума јер се Америка нашла у ситуацији да јој, с једне стране, на западном крилу не функционише стратегија коју су замислили за Европу и свој даљи продор на Исток, а истовремено не функционише ни њена стратегија према самом Истоку“, објашњава Ковач.

    „Управо стога укупна ситуација свет тера на страну супротну од америчке присиле, а то је повратак међународном праву и реафирмацији улоге Уједињених нација, као што се Русија и Кина и залажу. И све је више поборника враћања на систем односа који је подразумевао јасна правила, јер је свака друга алтернатива катастрофална“, закључује Зоран Миливојевић.

    Ставови аутора не морају нужно да одражавају ставове редакције

    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога