Београд+ 18°C
Ниш+ 15°C
Слушајте Sputnik
    Кавези за птице

    Хроника посматрања птица

    © Flickr/ Colleen Galvin
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Горан Петровић
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)
    0 240

    Књига исправки (XV)

    Била је то судбина, усуд, шта ли. Храниславу Тици се чинило да му живот непрестано бежи. Добро, можда не баш да бежи, већ да се помера. Таман што га је Хранислав сустигао — живот би се изместио негде другде. И тако му је измицао деценијама.

    Почело је, ако га памћење не вара, још у детињству, ако лекцију није научио — учитељ би га обавезно прозивао. Ако пак градиво зна — учитељ би једноставно прескакао Хранислава. У средњој школи се први пут заљубио онако „право“, када се та Сњежана преселила ни мање ни више — у Београд. Може се рећи да је био вредан, одликаш, све не би ли му његови допустили да студије упише у главном граду, ближе Сњежани. Али, они су га послали код стрица у Загреб. Зар да девојачка соба у стричевом стану зврји празна?! Ма није важно што је стриц тежак мизантроп. Утешно је било то што Хранислав уписао студије књижевности, које је тако волео. Међутим, није баш далеко одмакао, почетком трећег семестра избио је рат, све Тице које су могле избегле су у Србију. Спрва су се потуцали по избегличким центрима, а онда су се на пролеће скрасили у Београду. Хранислав ипак није наставио Филолошки факултет, породица је одлучила а онда га и наговорила да упише нешто друго, „од чега се живи“, а књиге да чита може и у слободно време. Шта да ради са књижевношћу?! Зар му није јасно, морају ли да га подсећају, рат се јесте завршио, али овде поратно доба траје до следећег увода у рат, до доба које онда зовемо предратно… Добро, пристао је Хранислав, мануо се књижевности и започео да студира то нешто друго, „од чега може да се живи“. Утешно је било што је сада у истом граду у којем је живела и Сњежана, његова средњошколска љубав. Наравно, требало му је времена да је нађе, да јој се изнова приближи, да почну да излазе… Оне вечери када је Сњежану први пут пољубио, баш те вечери за памћење, она му је саопштила да наредног месеца одлази у Аустралију, да ни њени ни она сама више не могу да издрже — селе се, одавно су предали документа за визе, њихови захтеви су управо одобрени. Сњежана је одлазила заувек. Тако је тај први пољубац са Храниславом уједно био и опроштајни.

    И слично. Тице су се стицајем околности већином сабрале у Београду. Наравно, на супротном крају града од више школе коју је похађао Хранислав. Дневно је губио око три сата на превоз. Када су Тице најзад будзашто продале имовину у Хрватској и могле да купе стан у Београду, то исто су урадили и сви други, цене су порасле до под само небо. Онолико имање се претворило у периферијски сутеренски станчић, истина близу више школе. Међутим, Хранислав је некако тада дипломирао и добио посао, погађате: у оном делу града у којем је раније живео. Опет је три сата дневно проводио у превозу. Некада и више, јер се дешавало да му аутобус измакне „за длаку“, па је чекао други и после извесног времена одустајао, мада је наредни аутобус пристизао таман када би Тица, одлучивши да крене пешице, одмакао од станице. 

    И све се слично томе, као да је то судбина, усуд, шта ли — одвијало у Тицином животу. Од љубави, студија, стана, посла, до најмање ситнице за коју обично кажемо да „значи живот“. Хранислав испред продавнице чека брашно, уље, цигарете, уопште није важно шта, стрпљиво чека и већ се радује, јер било је то време „сличних радости“, а онда те и те робе нестаје тачно у оном часу када  Хранислав Тица најзад дође на ред. Уопште, таман се Тица нечег маши, за нешто се одлучи, а тог нечег — нема више! Па њему се догађало и то да чувена позоришна представа за коју је напослетку купио карте, на коју је желео да изведе нову девојку, управо то вече буде отказана јер је, замислите, главни глумац добио заушке, о чему је нашироко писала и штампа… Догађало се Тици да на сваком шалтеру до којег би стигао као по правилу намах истакну таблу: „Доручак“… Да воде нестане сред бријања или таман када шампон утрља у косу… Да са неба цео дан цури када не понесе кишобран… А угреје када он кишобран вуче са собом… Да осигурач избије у оном часу када треба да закува кафу… Да прими прву плату и да му је час касније украду у превозу… Да три пута губи личну карту… Да на његов рођендан умре неко од фамилије, па он као најмлађи од свих Тица мора да оде на сахрану… Наравно, воз се квари, Хранислав касни и сви његови се већ разилазе са гробље гледајући га „искоса“, зар је могуће да није имао толико поштовања, морао је и на опело да одоцни…

    Све се, баш све збивало овим или неким другим редом. Па је и брак био такав. Таман је мислио, сложило се, погодило… Дивна је била лепа, волела га је. Скућили су се, подигли кредит, повољан, мада ће се испоставити неповољан јер је био у швајцарским францима. Ма није важно, купили су „двособан“ у вишеспратници, чиста супротност оном станчићу у сутерену. На страну то што је лифт у вишеспратници увек радио када Хранислав силази, а био у квару када Хранислав треба да се попне. Али зато стан има балкон са предивним погледом. Истина, претходни власник га је заградио, окна споља не могу да се оперу, стакло греје. Када је дан леп, сунчан, неиздрживо је, човек се осећа као у крлетки, као у гнезду у које нити може да се слеће нити из њега може да се полети… Ма ни то није важно, добили су сина. Кадли, недуго после порођаја, Дивна је постала некако одсутна, физички јесте ту, али мислима није. Лекари су Храниславу објаснили да је то постпорођајни синдром, проћи ће је, али њему се чинило да се и Дивна заувек преселила попут Сњежане. То што није отишла у Аустралију већ је у суседној соби, веома близу а опет веома далеко, било је још страшније. Био је то доказ над доказима да Храниславу Тици као никоме другом живот непрестано измиче, никада није ту где он управо јесте. Судбина је то, усуд, шта ли је.

    Зато би се Хранислав Тица, руку на срце, силно изненадио када би у паклици затекао цигарету и још више ако упаљач не би отказао, остао без плина таман у тренутку када би он на балкону, уз кафу и књигу коју чита у слободно време, желео да запали једну… Наиме, то читање књиге на заграђеном балкону-гнезду вишеспратнице начичкане другим гнездима-балконима — чинило га је срећним. Живот није био ту, међу корицама, налазио се негде другде. У Аустралији, на другом крају Београда, одмах из ћошка. И подразумева се, ако живота икада и буде овде, Хранислав Тица ће бити у Аустралији, можда на другом крају Београда, макар иза ћошка.

    Ето. Ко каже да се једна једина кратка прича не може назвати хроником?! И супротно, има вишетомних романа који су „тањи“ од сваке, макар и најнезнатније људске приче. О томе је, о књижевним жанровима које је некада давно у Загребу само почео да студира — једанпут размишљао Тица гледајући са свог балкона-гнезда птице. Птице, којих је међутим с годинама било све мање. Неке су одлазиле да се никада више не врате. Оне које су остајале, те су биле од неке врапчије врсте која слабо лети, па чак и када се вину нису досезале до тог, једног од многих, свакојако заграђених балкона на вишим спратовима Тицине вишеспратнице. О томе је Хранислав Тица размишљао, о хроникама, па је решио да сутра позове мајсторе који ће демонтирати тај пе-ве-це, та мусава стакла, ту пластичну крлетку. Човеку је ипак својствено да не одустаје, да покушава… Речи „судбина“ или „усуд“ само су изговор за малодушне.

    © Горан Петровић

    Тема:
    Горан Петровић — ексклузивно за Спутњик (16)

    Слично:

    Обарање критеријума
    Дописник је први стигао
    Шта се овде толико слави?
    Тагови:
    савремена књижевност, прича, Српска књижевност, проза, литература, књижевност, НИН-ова награда, ПЕН центар, Горан Петровић, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога