Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Драгачевски сабор трубача, Гуча
    © AP Photo / Андреј Исаковић

    Да ли се на Егзит и Гучу иде због пијанке или због музике

    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић, Валентина Булатовић
    0 103

    Егзит или Гуча — дилема која звучи као питање: Звезда или Партизан? Ова два популарна летња музичка фестивала успела су да помире различите политичке опције, јер од двехиљадите готово свака власт без оклевања тврди да је реч о српским брендовима.

    Да ли су критеријуми за проглашавање брендова довољно високи и смемо ли дозволити да постојећи „брендови“ гуше потенцијалне? 

    Летњи музички фестивали по Србији ничу као печурке после кише, што указује на то да за њима постоји потражња. У тој разноликој понуди посебно се издвајају Егзит и Гуча, два жанровски потпуно различита фестивала, одавно проглашена брендовима. Управо ова титула изазива највише полемика у српском друштву, као и међу саговорницима Спутњикове „Орбите културе“ — Лазаром Дивјаком, аутором музичког романа „Рол интро тејп“, Бранком Росићем, замеником главног уредника магазина „Недељник“ и новинаром „Спутњика“ Владимиром Сударом. 

    Док Дивјак и Росић сматрају да су Гуча и Егзит недвосмислено српски брендови, потврђујући своје мишљење и наводима британског „Гардијана“, Судар има другачији став о томе шта је бренд.

    Можемо ли веровати Гардијану?

    „Лепо је кад ’Гардијан‘ нешто препоручи, али то, према мом мишљењу, није референтно да би нешто било бренд. Мислим да је Егзит био српски бренд у првих пет до седам година свог постојања, јер је био другачији од сличних фестивала у региону и свету, али је у последњих пет година постао један класичан ГМО фестивал, који се од осталих фестивала у Европи и региону разликује само по феноменалном амбијенту тврђаве“, каже Судар.

    Он истиче да се програм „Егзита“ у последњих неколико година осмишљава по копи-пејст принципу, односно по систему „’ајде да видимо шта је на МТВ листама и шта има из региона да није скупо, па да доведемо“. 

    Бранко Росић, међутим, подсећа да је један од гостију овогодишњег „Егзита“ легенда фанка Џорџ Клинтон, док је пре три године пред публиком на Петроварадинској тврђави наступио диско краљ Најл Роџерс.

    „Фестивал фестивала ’Гластонбери‘ завршен је пре неколико недеља. Имамо три хедлајнера ’Гластонберија‘, не можемо рећи да су то нерелевантни извођачи. Егзит се у последње две године фокусира на млађу публику. Имамо ове године Ели Гулдинг, имали смо прошле године Џона Њумена, подмлађује се циљна група којој се Егзит обраћа, јер углавном млади људи купују карте за четири дана и иду у камп“, објашњава Росић. 

    Он додаје да, ако већ постоји очигледан проблем у организовању концерата иностраних звезда у Србији, а постоји, фестивал који је донео више од 150 милиона евра досад и сваке године привуче нових 30 одсто иностраних туриста, као и публике из Србије, онда он мора да се назове брендом.

    „Сведоци смо да концерата страних извођача више и нема, карте за такве концерте су изван Србије по сто евра, а код нас не може да се иде на ту цену, него је она 15 евра. На турнејама су и Ријана, и Адел, и Брус Спрингстин — то су милионски износи. То за оне који организују такве концерте може значити банкрот. Сведоци смо како је пропао ’Ехо фестивал‘ у Београду, да ’Белгрејд колинг‘ шепа, имали смо значајне концерте на Ушћу, када је ’Арена‘ направљена, речено је да у њој на сваке две недеље нешто мора да се дешава да би се она исплатила… Младим људима треба нешто понудити, а Егзит у овом тренутку нема алтернативу“, сматра Росић.

    Дејана Вуковић, Валентина Булатовић, Владимир Судар, Бранко Росић и Лазар Дивјак у Спутњиковој Орбити културе
    Дејана Вуковић, Валентина Булатовић, Владимир Судар, Бранко Росић и Лазар Дивјак у Спутњиковој Орбити културе

    У сенци брендова

    И Лазар Дивјак сматра да су и један и други фестивал српски брендови.

    „Гуча има своју публику и заиста је битан знак на календару за многе људе, а Нови Сад и Егзит, који је почетком 2000-их почео као ’уради-сам фестивал‘, данас доводе много туриста из иностранства којима је то први сусрет са Србијом“, указује Лазар Дивјак.

    Брендови или не, летњи музички фестивали треба да добију подршку државе, слажу се наши саговорници. Ипак, различито гледају на то шта би требало да буде приоритет државних институција када је о квалитету програма реч.

    „Сигурно је да имамо велике играче који покупе највише средстава, а који успевају да се добро позиционирају на тржишту и да продају карте. Постоје догађаји који су ближи поимању културе, а који не могу на тржишту да се изборе због немогућности или неспособности, због организационих проблема или зато што нема довољно интересовања за њих у Србији. Постоји и спектар који је између непрофитабилног и уносног, а то су фестивали који ничу широм Србије и који купе публику која отпада од Егзита, јер или не може то финансијски да издржи или више није заинтересована за тај програм, тако да сада имате Арсенал, Шабачки летњи фестивал, Лав фест у Врњачкој Бањи, уз мању или већу подршку локалне самоуправе и неких републичких фондова“, каже Лазар Дивјак.

    Владимир Судар сматра да држава треба да помаже организаторима музичких фестивала, али да у њеном фокусу не треба да буду Гуча и Егзит, него мале манифестације. 

    „Егзит и Гуча добијају највише средстава, а то су два фестивала која би требало кад се заврше да подвуку црту, да виде колико су остварили профита и да део тога уплате кроз порез. Имамо управо супротну ситуацију — та два фестивала музу буџет ове државе. Имамо ових дана полемику на једном сајту о Егзиту који музе три буџета, уместо да уплаћује новац или у буџет града Новог Сада, или покрајине Војводине или државе Србије. Реч је о комерцијалном фестивалу кроз који прође не знам колико стотина хиљада људи, који попију не знам колико стотина хектолитара пива, који је скуп и остварује профит, а то држава субвенционише. Нишвил је пре неку годину био пред гашењем, није уопште добио средства и релативно скоро је било питање да ли ће се одржати или не. Имамо потпуно наопаку културну политику“, каже Судар.

    Росић, међутим, подсећа да и популарни Сигет који се у августу одржава у Будимпешти добија подршку мађарске владе, и то вредну два милиона евра.

    И Гуча и Егзит

    Лазар Дивјак сматра да коме год да се у држави препусти одлука о финансирању музичких фестивала — резултат ће бити исти.

    „Постоји максима ’И Егзит и Гуча‘ које се држи свака власт, као и у спорту — мање секције и клубови вапе за средствима, али се највећи део колача додељује Звезди и Партизану. Не верујем да ће се ту догодити преокрет, да ће они којима је највише потребна помоћ државе ту помоћ и добити“, каже Дивјак. 

    И Судар се слаже да свака власт воли да приграби публику оба фестивала. 

    „Највећи српски социолог био је Јован Стерија Поповић: према подели на ’покондирене тикве‘ и ’родољупце‘, једни иду на Егзит, други иду у Гучу. Кључни проблем је политичка воља да се финансира оно што не мора да се финансира, односно два фестивала која су самоодржива, која ће кроз спонзоре и хектолитре пива исплатити своје трошкове. Мислим да би Министарство културе требало, без обзира на то колико мала средства има, да мисли на то да се очувају неки мали фестивали у унутрашњости Србије, а не два највећа фестивала“, сматра Судар.

    Колико пара толико и музике

    Лазар Дивјак оцењује да је позитивно што у овом тренутку постоји експанзија фестивала, али је лоше то што све функционише по систему „колико пара толико музике“. 

    „Како настају, они тако могу и да нестану. Добро је што има публике за то, али све се догађа у буџетски скученим условима. Сви ти фестивали су ограниченог рока, јер енергија нестаје, јер се све дешава у земљи у којој култура није добро рангирана, где је забава кључна реч“, сматра Дивјак.

    Док Росић не би ништа мењао на Егзиту, Дивјак каже да је раније био редовни посетилац овог фестивала, али да га ове године неће посетити јер у његовом музичком програму нема ништа што га привлачи. 

    Трг републике у Београду
    © Фото : Народно позориште

    Музеј Ибарске магистрале

    „Ја се бринем, организатори Егзита имају своју рачуницу, али мислим да ће ускоро морати да промене курс, јер играју већ неколико година на карту егзотике, иностраних туриста којима се свиђа да у некој тврђави уживају у музици. Тенденција је, међутим, да се такви утицаји шире ка истоку. Егзит ће пасти у сенку неких других фестивала у земљама које сада испливавају економски и политички. Мораће да се преиспита, програм треба да буде довољно разнолик, да се чује и нека друга врста музике“, каже Дивјак.

    Када је реч о Гучи, Владимир Судар сматра да ни тај фестивал није довољно аутентичан, јер су „Цеца и Аца Лукас Ријана и Џастин Бибер с нашег подручја“. 

    „Аутентично је оно под шатором, а и ти музичари су постали ГМО. Морамо да канонизујемо оно што се зове ’музика Ибарске магистрале‘, према којој елита има гађење. Да направимо Музеј Ибарске магистрале, попут Музеја фада у Португалу. Али, пре свега, треба размислити како доћи од аеродрома до Ибарске магистрале, мислим да је то смрт за туризам“, наглашава Судар.

    Тагови:
    фестивали, музика, Орбита културе, Драгачевски сабор трубача у Гучи, Егзит
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога