Београд+ 11°C
Ниш+ 11°C
Слушајте Sputnik
    Кафана Три шешира у Скадарлији

    Да ли ће Србија преживети смрт кафана

    CC BY-SA 4.0 / Ванилица
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Владимир Судар
    3632

    У неолибералном Београду, новац хрватског тајкуна важнији је од београдске кафанске традиције, каже писац Бојан Босиљчић.

    „У прошлости, сав наш јавни живот манифестовао се у кафани и кад се данас која од њих руши, односи са собом читаву једну прошлост и свако такво рушење брише по једну традицију старог Београда“, писао је пре једног века Бранислав Нушић.

    А данас? Чувена београдска кафана „Чубурска липа“ недавно је булдожерима сравњена са земљом. Кафана позната по липи од 90 љета, под којом је Либеро Маркони проводио дане и ноћи, преживела је краљевину и социјалистичку Југославију, СРЈ и СЦГ, али је у независној Србији збрисана транзицијом.

    ​У последње две деценије, нестао је и „Београдски троугао“ — „Под липом“, „Шуматовац“ и „Грмеч“, затим „Руски цар“ и „Грчка краљица“, а и опстанак „Знака питања“ био је доведен у питање. „Српска кафана“ не ради. А све оне, а и мноштво непоменутих кафана, били су прави мали споменици културе.

    О судбини најдемократскије институције код Срба, у кафанској атмосфери, разговарали смо у Спутњиковој „Орбити културе“ са писцем Бојаном Босиљчићем и новинаром Гориславом Папићем.

    Бојан Босиљчић: Кафана је у овом народу, почевши још од прве коју је 1522. године основала турска окупациона власт, после освајања Београда од стране Сулејмана Величанственог, била много више од угоститељског објекта. Рецимо, 1862. године са Калемегданске тврђаве лете топовска ђулад на Београд, после догађаја на Чукур чесми. Тада се народ слива на београдске капије и прави барикаде да спрече Турке да уђу у град. Једна од барикада била је на Варош капији, а штаб оних који су држали барикаде, а то су били омладинци са Лицеја, високе школе, био је у кафани „Сребрна кугла“ која се налазила на раскрсници данашњих улица Маршала Бирјузова и Поп Лукине. Тад стиже једна хрватска позоришна дружина и они дају представе, претходно заказане, али све слободно време проводе или у „Сребрној кугли“ или на барикади, са лицејцима. И на крају, одушевљени начином на који београдски народ брани своју слободу и свој град, они наздрављају будућим, срећним данима хрватско-српског пријатељства.

    Горислав Папић: Криза институција у Србији погодила је и кафану, као једну од кључних институција, и српске политике, и српског новинарства. Као што су и многе институције данас изгубиле и значај и снагу, због које ми нисмо демократско друштво у оном смислу у којем би требало да будемо, тако је и кафана изгубила снагу и у новинарству. Мислим да је један од кључних проблема што данас новинари готово и да не иду у кафане. То говори и о кафани, али говори доста и о нашем новинарству. Кафана је, једноставно, постала небитна, у том смислу што живимо у неком капиталистичком друштву где се нема времена за кафану. Кафана подразумева дружење, промишљање, зезање, а сад је постала луксуз, у смислу да се нема времена, да је све убрзано и да се тражи вај-фај да би се гледале неке вести.

    Босиљчић: Вај-фај је први на јеловницима кафана.

    Папић: Убијање кафана је, суштински, убијање народа. Кривица је претежно на нама, али је то негде и дух времена. А ми немамо ни превише избора. Живимо у другој деценији 21. века, у либералном капитализму и немамо времена да седимо и промишљамо, јер имамо задатке које треба што пре завршити. Ми као такви, тешко се можемо борити против тога.

    Ако смо имали „Ротонду“ у Паризу у којој је седео један Пикасо, али и Тин Ујевић и Владимир Гаћиновић, а имали смо сличне кафане и у Београду, наравно да би оне требале да буду и нека врста симбола нашег културног идентитета. Али и у Француској умиру кафане. Нема се времена за седење. Одређено је кад треба да буде ручак, кад вечера, све у одређени сат. Капитализам је све уредио. Једе се од седам до девет, пуши се напољу и чека се да уђе следећи сто. Мислим да смо ми прихватили, или да смо морали да прихватимо, нешто што је дух времена.

    Босиљчић: Код нас демократија показује своје најгоре стране, за које се зна да постоје. Друго питање је ко смо то ми и шта ми заиста можемо да урадимо да бисмо спасили кафане. Да дигнемо народну буну за спас кафане — претерано је, али, у суштини, и не би било претерано.

    Код нас имамо судар цивилизација. Имамо мобилни телефон, он није за кафану. Ми имамо ту несрећу да смо они становници Римског царства који су доживели пропаст античког света. Гледамо огромне промене света, а морамо у равни једног малог људског живота да их прихватимо и преживимо. У том преживљавању, бојим се, неће страдати само кафане.

    Кафана
    © Sputnik / Александар Милачић
    Папић: Шта ће нам кафане кад имамо Твитер? То је дух времена. Нису нам потребни паметни људи и места где ће се окупљати, потребно је да се сви закачимо на мреже где ћемо имати 140 карактера.

    Папић: Ми нисмо покупили најбоље ствари од демократије и мислим да је то кључни проблем. У свим демократијама чувају се институције, а код нас то није случај, па тако и кад је реч и о институцији кафане. Ми не одређујемо наш систем, већ живимо систем који нам је наметнут и који нам је дозвољен. Суштински, богате државе нису прво направиле систем, па се затим обогатиле, него су се прво обогатиле, па онда направиле систем да то богатство сачувају.

    Нама се не дозвољава да направимо систем, него ми живимо у неком полусистему неке врсте либералног капитализма прилагођеног условима земаља величине Србије. И ми, нажалост, немамо много простора, све и да хоћемо и да имамо најбољу вољу и најумније људе, мислим да је све узалуд.

    А то што на Ибарској магистрали већ годинама не постоји ниједна кафана са живом музиком није изненађење. Није циљ да постоје кафане са музиком, већ исти ауто-грилови између Торина и Удина и између Београда и Чачка, да се макијато попије за што краће време и да се настави пут.

    Босиљчић: Програмирана пауза у вожњи је десет минута после два сата вожње, таман толико да сипаш гориво, ексираш кафу и наставиш даље. Бојим се да ће ствар проширити. Још 1995. године на чувену кафану „Орач“ бацио је око неки инвеститор, причало се о рушењу и у једном тренутку је тадашњи градоначелник Београда Небојша Човић објавио да кафана неће бити срушена јер је заштитни знак Београда. Месец дана касније, кафана је сравњена са земљом, преко ноћи.

    Онда је „Орач“ пресељен у кафану „Влтава“ на Чубури, која је престала да постоји, а и она је била значајно место, смештена у приземље зграде у којој је последњих 12 година свог живота живео Милош Црњански. „Влтава“ не постоји, „Орач“ је премештен на то место, да би пре три године, једног јутра, на том месту осванула табла „Идеа“. Мртав хладан, хрватски тајкун је понудио дупло веће паре за откуп и „Орач“ је збрисан са свог последњег обитавалишта. У неолибералном Београду, новац хрватског тајкуна важнији је од београдске кафанске традиције.

    А да ли ћемо за пет година моћи да попијемо кафу у некој традиционалној кафани у центру Београда? Нисам сигуран. Подсећам да је својевремено бачено око и на „Знак питања“, најстарију београдску кафану. Не верујем да ће она моћи да се очува пред неолибералним духом који размишља булдожерским карданским вратилом. Лично знам да не бих волео да живим у граду у којем ћу морати да гледам булдожере пред „Знаком питања“.

    Кафана „Знак питања“
    Босиљчић: Не бих волео да живим у граду у којем ћу морати да гледам булдожере пред „Знаком питања“.

    Папић: Шта ће нам кафане кад имамо Твитер? То је дух времена. Не требају нам паметни људи и места где ће се окупљати, потребно је да се сви закачимо на мреже где ћемо имати 140 карактера. Имамо те људе који су способни, односно и не могу да се изразе у више од 140 карактера. То је њихова мера и то би требало да буде и наша мера. Не размишљајте где ћете да попијете кафу — аутомат, пластична чаша, укључите се на Твитер и читате мудрости таквих мудраца као што су Тибор Јона или Слоба Георгијев. Нису нам потребни Зоран Радмиловић, Драган Николић, Михиз, то је неко прошло време, то су људи који не могу да стану у 140 карактера. То су људи који су правили Београд, један дух Београда и очигледно је да то ништа више није потребно. Довољни су Твитер и Инстаграм.

    Босиљчић: Имам утисак да је та манија пролазна и да ће кратко трајати, али је питање колико ће зла нанети. Хоћемо ли се ми имати вратити где, у неку кафану, или ће оне до тада бити све избрисане, па ћемо да станемо, згађени Твитером.

    Папић: Бојим се да нећемо имати човека који ће, као некад Михиз у бифеу Атељеа 212 или као Преле и Тирке, моћи да окупи друштво у кафани. Да прича више од 140 карактера, а да буде занимљив. Јер ми смо се свели на то — инстант истине, брзо, медиокритетски, без стила, конфекцијски…

    Босиљчић: Нема те катастрофе коју живот не преживи. Народ увек преживи.

    Не верујем да су свадбе сламка спаса за кафане, јер већ сада имамо кафане које не личе ни на шта, у смислу да се ни не зову кафанама, већ салама за венчања и славља. Шеснаест евра — једите и пијте до миле воље. То је правоугаона сала — четири зида, плафон раван, сатерају људе ту, хармоника одсвира своје — и ’ајде напоље. То није кафана, то је погон за прославу.

    Папић: Очекујем да се уведе и радно време за прославе. Као на дечијим рођенданима. Позову вас у четири, али већ у шест је разлаз. И то ће да буде тако — једна велика покретна трака. Све је у брзини, без промишљања. То је увек корисно — да људи ништа не размишљају.

    Босиљчић: Ја се стварно бојим остварења оне смехотресне Ајнштајнове прогнозе да ће једног дана светом завладати генерација идиота опседнутих технологијом. Ви данас на интернету имате ту његову изјаву праћену сликама младих друштава, њих седам, осам седи у кафићу и свако гледа у свој мобилни телефон. Или на утакмицама, на трибинама, млади буље у мобилни телефон. Постали смо генерација идиота.

     

    Тагови:
    кафана, свадба, ибарска магистрала, рођендан, традиција, Идеа, Инстаграм, Твитер, Тин Ујевић, Богдан Тирнанић, Бојан Босиљчић, Борислав Михаиловић Михиз, Горислав Папић, Милош Црњански, Пабло Пикасо, Драган Николић, Алберт Ајнштајн, Београд, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога