Слушајте Sputnik
    Мишел Уелбек

    Непредвидиви Уелбек: Следи покоравање „хормоном среће“

    © AFP 2019 / PATRIK STOLLARZ
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Дејана Вуковић
    0 108

    Уместо прогнозиране анксиозности, страха да ће забрљати, славни писац је у „Серотонину“ прибегао можда најпаметнијем рецепту: вратио се старом себи од пре „Покоравања“.

    У новом роману „Серотонин“ Мишел Уелбек неће бити мање мрачан, али ће, у неким финалним инстанцама, поштедети свет и своје окружење, демантујући на суптилан и истовремено трагичан начин све оне који га називају неизлечивим циником, негатором љубави и мизантропом. Уелбек није ништа од тога, реч је о човеку који је вероватно велики део популарности стекао на бази погрешних процена његове личности и његових мисли.

    Тако о једном од најпопуларнијих и најконтроверзнијих европских писаца чија дела преводи на српски језик говори Владимир Д. Јанковић, преводилац најновијег Уелбековог романа који би ускоро требало да се појави и пред домаћим читалаштвом. За „Орбиту културе“ Владимир открива да и кад је о „Серотонину“ реч можемо говорити о „феномену Уелбек“, будући да је реч о аутору који, упркос прогнозама после планетарног успеха „Покоравања“, ипак није отишао у књижевну пензију.

    „Многи су помислили да ће Уелбек окачити тастатуру о клин, јер шта сад, после таквог романа, има више да пише. Међутим, уместо прогнозиране анксиозности, страха да ће забрљати, прибегао је можда најпаметнијем рецепту: вратио се старом себи од пре ’Покоравања‘ и са новим искуствима, виђењима и новим занатским финесама, дискретно и без разметања, јасно испољио сав свој занатски виртуозитет“, каже Јанковић.

    А баш занат му је често оспораван. Уместо признања за виртуозитет стизале су на Уелбекову адресу тврдње да су његова дела писана симплификованим језиком и да представљају мешавину есеја и порнографије. Његов преводилац нам открива зашто у „Серотонину“ има много мање порнографског, у односу на претходне књиге.

    Порнографије је мање из једноставног разлога: главни јунак ове књиге је заправо ’капторикс‘, моћан и силовит антидепресив који од либида прави Хирошиму, тако да је главни актер потпуно сексуално блокиран, што се одражава и на садржај приче. У ’Серотонину‘ има мање секса, ако га уопште има, него у било којој другој Уелбековој књизи. Дејство које антидепресив производи у човеку одржава га да не умре, али га не одржава да живи. Зато је тај живот врста живог кошмара“, открива Јанковић, остајући тајанствен када је о сижеу новог романа славног француског писца реч. И на питање шта се догађа главном јунаку, хоће ли у „Серотонину“ бити неког светла на крају тунела, да ли ће визија будућности бити мање мрачна, Јанковић одговара у истом маниру.

    „Овде није реч о тунелу, него о вожњи неком мистичнијом и опаснијом ’шарганском осмицом‘ на којој има више тунела, више светлашаца, више излазака на дневно светло и више повратака у мрак. Сваки путник у том Уелбековом возу мораће сам да процени има ли светла или га нема.“

    Када је, међутим, реч о друштвеној ангажованости писца за кога многи тврде да је пророк, о контроверзном француском књижевнику који се у дану убиства чланова редакције „Шарли ебдо“ налазио на насловној страници актуелног издања, Владимир Д. Јанковић је у одговору много јаснији и директнији.

    „Верујем да бисмо оскрнавили и личност и дело Уелбека када бисмо га назвали друштвено ангажованим писцем. Зато што је он пре свега естета, лирик. Тај исфорсирани политички део о којем се увек највише говори није толико битан за доживљај његових књига. Уелбек је пре свега песник, старомодан, традиционалан. Он је самотњак старог кова. А бити човек старог кова значи бити више непредвидив од модерних непредвидивих људи. Реч је о писцу који у свако излагање, пре свега, уграђује лепоту.

    Недоумицу коју доноси запитаност како је могуће да велика култура попут француске није препознала ту лепоту, већ се највећим делом своје критике дистанцирала од тог популарног „естете“, Јанковић отклања тврдњом да је проблем у Французима и њиховом „снобовском односу према величини“.

    „Французи негују хипокризију и то показују глуматајући да се стиде Уелбека. Они би га се можда мање стидели кад би био мање комерцијалан. Њих боли то што је Уелбек садржином свог дела и свим својим контроверзама привукао пажњу. Боли их у ствари што је он толико продаван писац. Веома је занимљиво то што се са Уелбековим јунацима и његовим начином мишљења идентификује читава армија људи која га заправо уопште не разуме. Уелбеку се приписују неке заслуге и потпуно нетачна гесла, својатају га атеисти иако је он веома религиозан. И то је једнако смешно као кад бисмо за Пижона или Дулета Савића казали да су били велики играчи ’Партизана‘. Тај феномен се пројектује и кроз етикету ’пророк‘ која стоји уз Уелбеково име, а што је кулминирало са романом ’Покоравање‘, иако у ономе што ради нема ничег пророчког. Уелбек само драматизује неке процесе који већ постоје, који клијају, који се развијају, мало их убрзава и пројектује њихов исход у неку будућност“, каже Владимир Д. Јанковић.

    Можда Уелбек није пророк, али да ли је — нарочито због честих паралела са Камијем — он нови француски побуњени човек? Јанковић сматра да је разлика између тих писаца јасна: Ками није био отпадник, Уелбек је то постао на силу, и то остаје чак и сада када му је Макрон доделио „Легију части“.

    Зашто је, ипак, контроверзни писац примио признање од људи који не могу да га воле и да ли ће га се због тога одрећи „жути прслуци“, које је, према многим тумачима, најавио новим романом? У чињеници да је у својим књигама Уелбек детектовао много тога против чега су се „жути прслуци“ побунили Владимир Д. Јанковић не види ништа необично.

    „Мислим да је то тешко не детектовати! Зато је право питање какве су тековине те велике демократије кад вам спољни фактори или чак унутрашњи писци предвиђају и режирају шта ће да се деси. Како је могуће да једна тако велика земља са таквом традицијом не може сама да генерише отпор очигледном пропадању. У ’Серотонину‘ не постоји било шта што је у вези са жутим прслуцима, упркос сензационалним најавама да их је баш Уелбек пророчки најавио“, недвосмислен је Јанковић.

    Међутим, према речима преводиоца, оно чега у овом роману има је љубав.

    „Љубави има пуно, као што је има пуно и у Уелбековој поезији, у шта ће се уверити читаоци његове личне антологије под називом ’Не мирим се‘, чије превођење приводим крају. Мишел Уелбек је остао веран поезији, прве књижевне кораке направио је као песник и као уредник листа ’Карамазов‘ који је објављивао поезију“, открива Јанковић и додаје:

    „Говоримо о веома љубавном аутору. Уелбеков однос према љубави, патња за љубављу — у другим делима често замаскирани полним нагоном и еротским описима — у ’Серотонину‘ добија блиставе, дирљиве странице, чисте љубавне пасаже. Овде се говори о љубави као о једином начину да се некако преживи. Као о једином што животу даје — живот.“

    Тагови:
    љубав, порнографија, Покрет жути прслуци, Мишел Уелбек, Француска
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога