Widgets Magazine
Слушајте Sputnik
    Пуковник Николај Рајевски

    Чиме је пуковник Рајевски задужио Србију

    © Youtube / Российское историческое общество
    Култура
    Преузмите краћи линк
    Валентина Булатовић
    0 410

    Документарни филм „Српски гамбит: Звезда и смрт грофа Вронског“ премијерно се приказује 28. фебруара у Музеју Југословенске кинотеке, у оквиру 47. Феста. Овај научно-популарни приказ биографије пуковника Николаја Рајевског, који је Лаву Толстоју послужио као прототип за једног од главних јунака романа „Ана Карењина“, режирао је Михаил Јолкин.

    Основу филмског сценарија чини прича о животу пуковника Рајевског, који је у саставу руског добровољачког корпуса отпутовао на Балкан да би учествовао у ослободилачком рату Срба против Турака. Николај Рајевски је погинуо у Србији, у боју с Турцима, 20. августа 1876. године. 

    Аутори филма пореде биографије пуковника Рајевског и Толстојевог јунака Алексеја Вронског. Поредећи књижевни текст, опис главних ликова и чињенице из реалног живота Рајевског, аутори филма потврђују верзију према којој је управо Николај Рајевски Млађи, унук прослављеног генерала из Бородинске битке, постао прототип за једног од најпопуларнијих књижевних ликова у историји светске књижевности.

    Филмско истраживање приказује руску историју и културу 19. века, разлоге због којих је избио Руско-турски рат, а говори и о словенофилији, добровољачком покрету, ослободилачком покрету на Балкану и расположењу у руском друштву, без чије анализе није могуће схватити узроке Руско-турског рата.

    У разговору с редитељем Михаилом Јолкином покушали смо да откријемо да ли је пуковник Рајевски заиста био инспирација за великана светске књижевности, као и због чега је тема учешћа Руса у ослобођењу балканских народа од Турака актуелна данас.

    Милош Биковић као гроф Вронски
    © Фото : Јутјуб/Российское историческое общество

    Гроф Рајевски био је личност довољно интересантна да надахне великог Толстоја. Чиме је тај човек надахнуо Вас? 

    — То да је Рајевски био прототип за грофа Вронског је само једна од верзија међу историчарима, најпопуларнија и највероватнија. Како је било заиста, не знамо, јер ниједан од Толстојевих јунака није једнозначан. Ми верујемо да је највећи део лика и карактера Толстојевог Вронског преузет из живота Рајевског, али не можемо то да тврдимо с дубоким уверењем. О томе говоре и учесници у филму, и то је и дан-данас предмет расправа теоретичара књижевности и историчара. Идеја о стварању филма припада Јевгенију Баранову, аутору сценарија, који је потпуно равноправан учесник у грађењу ове филмске приче. Пре седам година, Јевгениј ми је послао књигу историчара и писца Андреја Шемјакина „Смрт грофа Вронског“, који веома детаљно у својој књизи анализира и брани управо верзију да је Рајевски служио Толстоју као прототип за Вронског. Жења и ја смо веома дуго размишљали о том пројекту и све време покушавали да започнемо снимање. Пре две године је та идеја оживела, пројекат је покренут и почели смо да га снимамо у руској продукцији. 

    До каквих сте закључака дошли током тог истраживања, да ли је Рајевски заиста био прототип за лик Вронског? 

    — Ми, наравно, сматрамо да је управо Рајевски био прототип грофа Вронског, иначе се не бисмо ни латили те теме. Сличности је много, пре свега у томе како је Толстој описао Вронског. Он га описује, ако се не варам, три пута у роману. Главни опис је широко чело са залисцима. У почетку се Вронски појављује без браде, а на крају романа је приказан с огромном брадом. Веома је много сличности с историјске тачке гледишта. Рајевски је, као и Вронски, имао два брата. Цео његов родослов сведочи о томе да су Рајевски и Вронски слични. Интересантно је и то што у Србији нико чак ни не сумња у ту верзију. Често сами Срби Рајевског зову Вронски. У филму се спомиње и то да црква која је изграђена на месту погибије Рајевског носи име Вронског, а називају је и руском црквом.

    Због чега је Вама био интересантан баш тај период руске културе и историје? Није реч само о личности Рајевског, него и о самим историјским околностима у којима је тај човек живео.

    — То је, пре свега, поступак Рајевског. Његов поступак и тај кратак период током којег је боравио у Србији, његова погибија… Односи који постоје међу Србима и Русима постојали су и тада, а надам се да ће такви бити и у будућности. То је веома тешко објаснити, али чини ми се да и Срби и Руси разумеју зашто је Рајевски дошао у Србију, какви су били његови мотиви. То је тешко описати речима, то је нешто што долази из душе. Човек је сматрао да не може да поступи на други начин.

    Како су друштвене и културне околности у Русији у другој половини 19. века утицале на одлуку грофа Рајевског да се придружи добровољачком покрету за ослобођење Срба од турског ропства? 

    — То је сложена геополитичка ситуација тог времена, почетак борбе народа на Балкану против турског, османског ропства. Када говоримо о самом Рајевском, његове везе са Србијом су зачете десетак година пре те 1877. када је погинуо. У филму указујемо на то да је он 1867. године први пут путовао по Балкану како би прикупио информације о стању турске армије, као и о стању армије балканских држава, са циљем да им се помогне у устанку. Главни циљ је био да се помогне словенским народима да се ослободе од турског ропства. То је кључна етапа, управо тих година, која је била увод у Руско-турски рат.

    Једна од тема Вашег филма је словенофилија. Колико је та тема важна управо сада, у нашем савременом животу?

    — О томе можемо веома дуго да говоримо, али имајући у виду данашње политичке догађаје и односе према Русији, за Русе је та тема увек важна. Не желим да се упуштам у анализу садашње политичке ситуације, али је јасно да је крајем 19. века све било веома слично као и данас. Све се понавља, и све смо ми то већ прошли.

    У филму игра и наш познати глумац Милош Биковић, који је веома популаран и у Русији. Како је било сарађивати с њим, да ли сте задовољни?

    — Да, апсолутно. Он је одличан глумац, и радити с њим је било велико задовољство. Увек је задовољство радити с професионалцима. Упознали смо се пре почетка снимања филма. Идеја о снимању овог филма је била, и јесте то и даље, да он буде заједнички производ Србије и Русије.

    Шта се догодило са српском страном? 

    — Сада смо у фази завршавања великог сценарија, према којем треба да буде доснимљен уметнички сегмент овог филма. Досадашње снимање се одвијало под покровитељством продуцентске куће и Фонда националне кинематографије „Патриот“, уз подршку Фонда „Историја отечества“ и Министарства културе Руске Федерације. Нажалост, главни стручњак и аутор књиге по којој се филм снима Андреј Шемјакин је пре годину дана изненада преминуо. Планирали смо знатно већи обим снимања с њим, али смо добили практично један интервју и то је његов последњи интервју пред смрт. Сада, годину дана касније, закључили смо да материјал који већ имамо може да послужи као логички заокружена документарна целина мањег обима, која може да буде самостална и приказана. Надамо се да ће даљи рад на производњи дуже верзије филма бити настављен уз учешће српске стране. У Србији смо снимали документарни део филма, користили сведочења историчара и других експерата, документе који се чувају у Архиву Србије. То је завршено, као и сцене с Милошем Биковићем у цркви у Горњем Адровцу, месту погибије Николаја Рајевског. Остао је незавршен уметнички део пројекта, а то је веома сложен и захтеван посао.

    Филм ћe бити приказан у оквиру Феста у четвртак у Музеју југословенске кинотеке у 16 часова.

    Тагови:
    књижевност, филм, историја, ФЕСТ, Николај Рајевски, гроф Алексеј Вронски, Андреј Шемјакин, Лав Николајевич Толстој, Милош Биковић, Русија, Србија
    Стандарди заједницеДискусија
    Коментариши преко Facebook налогаКоментариши преко Sputnik налога